Živojin Rakočević: Prijatelji traže samoubistvo

vesti 20.10.2015 Novosti

Ovde je sve protiv Kosova u Unesku: plansko i pojedinačno uništavanje najvrednijeg kulturnog i verskog nasleđa; etničko čišćenje stanovništva...

DA li su vas prijatelji ikada podsticali na samoubistvo? Jesu li vam, malo suptilnije, govorili da se odreknete nekih važnih, verovatno najvažnijih delova vaše ličnosti? Ako jesu, to može biti njihova stvar, ali ako ste prihvatili - teško vama!

Vaš prijatelj je dželat, a vi ste, po najprostijoj logici, jednostavno žrtva. Prijem Kosova u Unesko za Srbiju znači da smo najbliže toj logici, s malom razlikom što ovde imamo dželata, zatim onoga ko ga podržava i, naravno, žrtvu.

Bez obzira na to koliko su mnoge svetske, pa i domaće uši osetljive kada se spomenu srpske žrtve, slučaj Kosova i Metohije je najbrutalniji primer ove nesrećne i paradoksalne logike. Realno sagledavanje razornih istorijskih procesa, u kojima smo svi učestvovali i za koje smo saglasni da su bili katastrofalni, nisu uticali na promenu stava o našem položaju, potrebama ili pravima.

Ovde je sve protiv Kosova u Unesku: plansko i pojedinačno uništavanje najvrednijeg kulturnog i verskog nasleđa; etničko čišćenje stanovništva; urbicid doveden gotovo do savršenstva; slobode na minimumu podnošljivosti; život u geto zajednicama; uništavanje jezika i pisma...

I može se tako nabrajati unedogled, to nije istorija, to je realnost na terenu, pokrivena administracijom i međunaronim, albanskim, pa i srpskim ćutanjem. Nije kao dokaz dovoljno ni ono što vam se ovog trenutka događa.

Posle utakmice koju je Albanija igrala protiv Jermenije i plasmana na Evropsko prvenstvo, na crkvu neprocenjive vrednosti, u Lipljanu, nasrnulo je stotine mladih ljudi, policija ih je zaustavila, a onda su vandali produžili dalje i kamenovali srpsku školu.

Koga to zanima?

Može li evropska pravda da oseti kako se u maloj kućici pored crkve od straha tresu troje dece sveštenika Srđana Stankovića? Ne, to nju ne zanima, ali kako god, njihovi životi i strahovi organski su povezani sa onim freskama koje se, na čuvanje i staranje, prepuštaju društvu koje nasrće na njih. Negde, na nekoj kulturološkoj, duhovnoj, religioznoj, pa i državnoj ravni većina srpskog društva ili nacije, na ličnom i opštem planu, oseća tu vezu.

(image)

S druge strane, albanska etnička sila ne priznaje vrednosti izvan sebe, ona se neće zapitati za svetski značaj freske Svetog Vasilija Velikog iz 1331. koju bi zaštićenu u Luvru, posetioci gledali sa razdaljine od nekoliko metara. Da su ta crkva i njene freske u bilo kojoj evropskoj prestonici bile bi jedan od kulturnih centara, a u blatnjavom Lipljanu koji nema ništa važno sem njih, one su legitimna meta već petnaest godina.

Treba li zbog toga primiti Kosovo u Unesko i jednoj brutalnoj stihiji pokloniti naša najvažnija umetnička ostvarenja? Reč je, naravno, o interesu i politici, a tu vrednosti odavno ne stanuju. Uostalom, koga briga za Budine statue, muzeje po Iraku ili Palmiru, koga briga za spržene freske Bogorodice Ljeviške u Prizrenu.

Posle 17. marta 2004. prijem Kosova u Unesko je teško ponižavanje evropskih vrednosti, to je jedan od onih apsurdnih događaja koji u samo srce pogađaju normalan svet i obesmišljavaju njegov opstanak. Najgore je, izgleda, što od nas "prijatelji" direktno traže da prihvatimo i uspostavimo odnos međusobnog poverenja i zavisnosti, koji se javlja između žrtve i dželata.

Ukoliko ste pomislili da je takva bolest održiva i da je zalog za budućnost, onda nema spasa ni nama, ni vašim interesima, ni kosovskoj etnokratiji. Unesko će svojim autoritetom pokriti taj trougao, a tamni vilajet će, vremenom, progutati vrednosti koje smo dobili u nasleđe.

Sa strahom što raste u kućici pored lipljanske crkve niko ne računa, on će nam svima pljunuti u lice.