‘Proširenje EU neće biti u agendi naredne Evropske komisije’

vesti 12.07.2019 VOA

"Ukoliko Srbija sprovede sve reformske procese, među kojima su pravnoobavezujući sporazum sa Kosovom, uspostavljanje vladavine prava, kao i efikasan obračun sa korupcijom, najrealniji termin njenog članstva u Evropskoj uniji mogla biti 2027. godina", kaže u razgovoru za Glas Amerike Marko Čeperković, predavač na pariskom Univerzitetu Siens po (Sciences Po) koji studente podučava odnosima Evropske unije i Zapadnog Balkana, kao i o mehanizmima donošenja odluka u EU.

Čeperković, koji je do januara 2019. radio u Instututu za analizu spoljne i bezbednosne politike Evropske unije, kaže da je uveren da se sledeći sastav Evropske komisije sigurno neće baviti pitanjem proširenja Evropske unije – na šta je, kako kaže, delimično već ukazao francuski predsednik Emanuel Makron - stavom da se pre sledećeg proširenja Evropska unija mora reformisati.

Čeperković, koji je skoro godinu dana svoje karijere proveo u kabinetu demokratskog kongresmena Alsija Hejstingsa u Vašingtonu, primećuje da napredak većine zemalja Zapadnog Balkana na putu evrointegracija izostaje zbog toga što su njihove političke elite orijentisane na teme koje pripadaju prošlosti, a ne ka onim potrebnim za napredak – za šta je potreban pogled usmeren ka budućnosti.

“Nema razumevanja o tome šta dobrosusedski odnosi zaista znače i nema prave želje među balkanskim političkim elitama. Ne mogu da kažem svih njih, ali većina njih opstaju na vlasti na konto prošlosti. I tema koje se konstantno vraćaju iz prošlosti i predstavljaju kao krucijalne za budućnost. Pristup tim temama je problematičan i legitimet koji vlasti različitih zemalja Balkana traže unutar države, ali i spolja (u ovom slučaju od Evropske unije) dolazi u konflikt", smatra Čeperković.
"Nema razumevanja o tome šta dobrosusedski odnosi zaista znače i nema prave želje među balkanskim političkim elitama", dodaje on.

Prema njegovim rečima to nisu identiteti koji se nužno mogu povezati.

"I oni prave problem, koji se ogleda u tome da se obećanja daju na unutrašnjem i spoljašnjem planu – a reforme, odnosno, prava promena izostaje. Kada je reč o pomirenju, tu ne postoji jasan stav, već nešto što liči na državnu politiku. I uvideli smo upadljiv izostanak političkog stava kada se govori o pomirenju. A to je nužni preduslov za regionalnu saradnju koja je otvorena", kaže on.

Na pitanje šta bi, po njegovom mišljenju, bilo moguće i prihvatljivo rešenje za postizanje sveobuhvatnog i pravnoobavezujućeg sporazuma Beograda i Prištine koji bi trebalo da bude kruna dijaloga koji se vodi posredstvom Evropske unije,  Čeperković kaže da bi se prvo trebalo osvrnuti na ideje koje su servirane kao opcije prethodnih meseci sa fokusom na podelu, razgraničenje i razmenu teritorija – što je, p onjemu,  u suštini sve jedna te ista ideja, sa različitim interpretacijama u zavisnosti od aktera koji o tome govore.  

"Tokom protekle godine bilo je evidentno da Hašim Tači i Aleksandar Vučić imaju ideju kako bi rešili taj problem. I da je za njih razgraničenje iliti podela, kako ko želi da je nazove, predstavlja neko validno rešenje kosovskog pitanja. Međutim, gde se desio problem? Mislim da to više nije srpska strana – već je uzrok podela moći na Kosovu. Odnosno da je Tačiju postalo jasno da nema podršku za takav dogovor i da zarad sopstvene političke budućnosti mora da odustane od narativa, koji uključuje bilo kakvu ideju promene granica Kosova. 

Aleksandar Vučić, s druge strane, uz pomoć svih mehanizama države, i onih koje nedemokratski kontroliše, čak bi i mogao da progura tu ideju kroz srpsko javno mnjenje i obezbedi sebi podršku za eventualni dogovor o razgraničenju ili podeli. Ali to u Prištini jednostavno neće moći da se reši. I celo pitanje uvođenja carina stvar je koja proizilazi iz toga. Ono što deluje kao prihvatljivo rešenje Prištini u ovom sklopu političkih dešavanja je nešto slično Ahtisarijevom planu. Odnosno, zadržavanje Kosova u granicama koje su definisane sa davanjem dodatnih prava manjinama među kojima je srpska".

Čeperković ne misli da je inicijalizacijom ideja o razmeni teritorija, podeli Kosova ili razgraničenju proces dijaloga nužno usporen. 

"Mišljenja sam da treba da čujemo sve ideje i njihove varijante. Sve bi trebalo da budu javne kako bi se veći broj ljudi mogao uključiti u čitav proces donošenja odluka. Važno je i to što su se predsednici Kosova i Srbije viđali, bilo zvanično ili nezvanično, i to je važno za donošenje rešenja. Ali važno je imati viziju o tome da li je rešenje o kome se govori moguće. I način na koji je prezentovana ideja podele, razmene ili razgraničenja vrlo brzo je naišla na osudu svih koji su je čuli – što se desilo na samitu u austrijskom Albahu. Nikada detaljno nije objašnjeno šta to tačno podrazumeva. A veoma je teško napraviti etnički čistu državu – jer bi albanska manjina i dalje bila prisutna u Srbiji, kao i srpska manjina na Kosovu. A kao što znamo veći deo Srba na Kosovu živi južno od Ibra – odnosno južno od najoptimističnijih scenarija za srpsku stranu u odnosu na tu podelu". 

Takse kosovskih vlasti na uvoz robe iz Srbije i BiH, po Čeperkoviću svakako nisu jedina, niti suštinska prepreka dijalogu Beograda i Prištine.  Po njemu, suštinski problem je nedostatak drugih ideja. 

"Konfrontacija različitih centara političke moći na Kosovu dovela je do toga da ne postoji konsenzus kako nastaviti dalje da bi se do sporazuma došlo. Pritisak sa strane Evropske unije je postojao. I dalje postoji samo je sada prilično ublažen dok se nova garnitura zvaničnika ne potvrdi. Uvođenje carina bilo je bitno za Kosovo kako bi se istaklo da ima elemente državnosti i da raspolažu institucijama koje tako nešto mogu da sprovedu. Njima je to dokaz da sa Srbijom pregovaraju kao država, a ne kao teritorija koja je pod znakom pitanja. Sa beogradske strane je to dobar izgovor da se Kosovo predstavi kao negativac koji ne želi dalje da pregovara. Nejasno je i šta bi mogao biti epilog mogućeg dogovora – jer na Kosovu osim priznanja u postojećim granicama nema podrške nekoj drugoj ideji. Sa druge strane pritisak na Srbiju Evropske unije, da bi se to dogodilo, nije dovoljno jak. Odlazeća posrednica u dijalogu Federika Mogerini nastojala je da Kosovo i Srbija okončaju pregovore do kraja tekuće godine. Jasno je da se to neće dogoditi. Sledeća priča je da bi dogovor mogao da se postigne 2020". 

Čeperković kaže i da će, po potvrđivanju mandata novog predstavnika Evropske unije za spoljnu politiku i bezbednost (kandidat za tu poziciju je Žozep Boreljas, aktuelni španski šef diplomatije prim. nov) dijalog biti nastavljen uz posredstvo EU i da će ona u tome biti jedini posrednik što je, smatra,  njoj veoma bitno.

"Zvaničnici EU misle da postoji dovoljno elemenata da Srbija i Kosovo mogu da se privole da dođu do nekog dogovora, ali je i dalje otvoreno pitanje šta bi taj dogovor mogao tačno predstavljati. Jer nijedna ni druga strana nisu pod dovoljno jakim pritiskom da od nečega što zahtevaju odustanu".

Na pitanje da li dolazak novog posrednika u pregovorima Žozepa Boreljasa može značiti nekakvu promenu u toku dijaloga s obzirom na to da je predstavnik države koja ne priznaje nezavisno Kosovo, 

Čeperković kaže da bi to moglo biti i dobro i loše za nastavak pregovora u vezi sa ciljem da se neko rešenje postigne sledeće godine. 

"Loše bi moglo biti u tom smislu što daje argument kosovskoj strani da nastavi sa tvrdnjama da kancelarija Federike Mogerini nepravedno podržava Srbiju više nego Kosovo, pa čak i da je njena kancelarija ustvari kancelarija Srbije u Briselu. Sve to zbog toga što je Mogerini više puta izjavljivala da kosovske takse Srbiji moraju biti ukinute da bi se dijalog nastavio. Taj argument sada postaje još jači. Kosovska strana bi, imajući u vidu da posrednik sada dolazi iz Španije, mogla da traži da dijalog vodi neko drugi. To je američka strana što nužno ne odgovara Srbiji, ali ni Evropskoj uniji koja pokušava da bude glavni medijator i snaga koja je prisutna.

Na pitanje da li bi tu onda bilo prostora da se govori i o uključivanju Rusije, Čeperković nije siguran da bi se to desilo.

"Srbija to može da koristi kao jedan od argumenata ako se uđe u diskusiju o mogućem uključivanju SAD-a. Ali državno rukovodstvo Srbije trebalo bi da bude svesno o tome šta je strateška politika države Srbije. I uvođenje Rusije bi bio još jedan pokazatelj da Srbija nije spremna da usaglasi spoljnu politiku sa spoljnom politikom Evropske unije. I želja za uključivanjem još jednog igrača kome veruje više nego zajednici kojoj teži da pristupi. Mislim da bi bilo dosta pritisaka, pogotovo Pariza i Berlina, u vezi sa tim. A ja sam ubeđen da oni ne žele ni da Vašington bude uključen u proces".