„Potrebno je samo izoštriti receptore da vide svet iza sveta“

grad 04.07.2021 Radio Kontakt Plus

„Moja proza ne bi bila takva da je nisam pisao ja kao pesnik, i ovo što pišem za odrasle, ne bi bilo takvo da nisam pisao za decu.“

Piše: Sanja Miketić Subotić

Dejan Aleksić, poznati pesnik, dečji pesnik, a odskora i romanopisac, bio je gost PКC „Akvarijus“ u dva navrata - na književnoj večeri, i kada su u publici bili mališani kojima je takođe priređen sjajan književni događaj primeren njihovom uzrastu. 

Na književnoj večeri moderator razgovora sa pesnikom bila je Ivana Vanovac, a sa autorom su razgovarali i Žarko Milenković i autorka ovog teksta. 

U gotovo dvočasovnom formalnom delu, koji je nastavljen neformalnim razgovorom sa autorom, nakon kratkog uvoda o piscu i o njegovoj poetici, potekao je razgovor o raznim temama.

Sam pesnik je napravio opasku da ga je publika „izrešetala“ pitanjima, jer se razgovor kretao od njegovog formalnog i neformalnog ulaska u svet književnosti, preko didaktičkog u poeziji za decu, pa do školskog sistema i tabu tema u književnosti za decu. Pored toga, otvorene su i brojne druge teme iz domena književnosti, stvaralačkog procesa, a mladi autori su mogli da čuju i kako se otrgnuti gravitacionom polju velikih pesnika koji su im uzori.

Publika je bila odlična i imala je sjajna pitanja, koja su, prema Aleksićevim rečima, nekad bitnija od pravih odgovora, ali nije bila brojna. Zato ovim tekstom želim da podelim sa čitaocima one autorove reči vredne pažnje (ti citati su istaknuti kurzivom) jer je u pitanju sjajan pesnik, ovenčan sa preko 40 nagrada, čak i onih vrlo značajnih, poput nagrade „Meša Selimović“ koja se dodeljuje najboljem delu bilo kog žanra, a u Aleksićevom slučaju zbirci poezije, što nije tako često. 

Dejan Aleksić rođen je 1972. godine u Кraljevu, gde i sada živi. Na književnu scenu odmah stupa kao pobednik – iako je pisao deseterce o nastavnicima još u osnovnoj školi i bio opčinjen rečima, ritmom i melodijom jezika od najranijih dana, nikad nije pomislio da bi se profesionalno bavio književnošću. Кako Aleksić kaže, nije pratio tradicionalni put objavljivanja pojedinačnih pesama u književnim časopisima što je praksa među mladim autorima, već je na konkursu festivala „Ratkovićeve večeri poezije“ predao petnaestak svojih pesama i osvojio prvu nagradu – objavljivanje pesničkog rukopisa – kada je imao 22 godine, čime zvanično ulazi u svet književnosti. 

Nagrade mu, kao i svakome, prijaju, ali se nije progordio. Najveća nagrada mu je usredsređenost na tekst – to je najbolji način da upoznate sebe, a nagrade voli iz razloga što možda mogu da pojačaju recepciju nagrađene knjige, naročito kada je u pitanju poezija koja nikad nije bila dovoljno čitana. Smatra da je najveća nagrada koju kao stvaralac možeš da dobiješ to da si nekome uzor.

Aleksić u svom stvaralaštvu ima mnogo poetičkih zaokreta, jer rutinu i upadanje u manir vidi kao najveće neprijatelje i u književnom stvaralaštvu i u životu uopšteno. Zato on voli da sebi zadaje izazove, prepreke i zadatke, jer kroz to najviše uči kao stvaralac. 

„Upadanje u manir i samoponavljanje, to je gubitak životnosti, to je kao smrt; to može da se odnosi i na život; ulazak u nešto novo se uvek isplati. Ja uvek pišem ispočetka, kao da ništa što sam do sada napisao ne postoji. Treba izaći iz zone komfora da bi bilo nekog progresa, ne samo u pisanju“, smatra.

Između strogih formi, poput soneta, i slobodnog stiha, danas bira slobodan stih da bi sebe na neki način disciplinovao, ako ni ta forma nije potpuno slobodna: sami morate da stvorite pravila, što je teže, ali i taj stih treba da ima zakonomernosti.

Ipak, mladim autorima preporučuje da se u početku drže vezanog stiha.

„Kada imate pravila, vama je lakše; u vezanom stihu imate okvir, oslonac da ne padnete dole, a gore je sve otvoreno.“ 

Prema Aleksićevom mišljenju, najpogubniji pesnik po mlade autore je Branko Miljković.

„Kada rano otkrivate pesnike po svom senzibilitetu, toga se teško osloboditi. Mnogi pesnici su bili privučeni gravitacijom Branka Miljkovića i zauvek ostali njegovi epigoni.“

Sam Aleksić navodi da je godinama bežao od njegovih knjiga, jer se ne možete odupreti očaravajućoj eufoniji njegovog jezika, kao u priči o Odiseju i sirenama. 

I Aleksić je u svojih prvih pet zbirki pisao u strogim formama, u vezanom stihu i rimovano, što vidi kao svoju prvu fazu, ali se čini da su danas brojnije pesme u slobodnom stihu. 

Sopstveni izbor iz poezije pisane slobodnim stihom objavio je prošle godine u zbirci „Dok traju svetovi“, i ovu zbirku čitaocima od srca preporučujem. 

Aleksić kaže da se učio na poeziji. 

„Što se tiče domaćih pesnika, učio sam se uzvišenom stilu od Ivana V. Lalića, najveći uzor što se tiče senzibiliteta mi je bio Stevan Raičković, a što se tiče pesničke imaginacije Vasko Popa i na te tri ključne tačke se zasniva moja poetika, ali treba izaći iz tuđih stvaralačkih prostora i naći svoj“, savetuje.

Autor je često citirao Brodskog, a smatra da svaki autor, bilo da piše prozu, poeziju ili se bavi drugom vrstom umetnosti, često na početku piše u maniru nekog velikog stvaraoca, svog prethodnika. 

„Ipak, bitno je naći sopstveni glas, sopstvenu stvaralačku individualnost i prepoznatljivost, to je ideal.“

Za čitanje poezije Aleksić kaže da je je intimna stvar.

„Podrazumeva malo slobodnog vremena, neko tiho mesto i usamljenost“, dok poeziju i kao čitalački i kao kreativni proces vidi kao neku vrstu transformativnog dijaloga. 

„Menja nas i ono što napišemo i ono što pročitamo.“

Voli kada se o književnosti govori, pa makar i došlo do rasprave, jer treba polemisati na zdravim osnovama, ali ne voli pravljenje tabora u književnosti. Smatra da je ideal svakog autora da pobegne svakom svrstavanju, ne samo književnoistorijskom poetičkom, već i svrstavanju u književne čaršije, jer to nikome ne može dobro da donese.

Iako je studije književnosti započeo i uspešno završio relativno kasno, Aleksić je sjajan teoretičar književnosti, mada misli da je donekle dobro za njega kao autora to što je formalno obrazovanje iz ove oblasti imao kada je bio zrela ličnost i formiran kao pisac. 

Interesantno je da ima knjigu sa stihovima koji tek posle petnaestak godina pronađu svoje zasluženo mesto u pesmi koja je njih čekala.

Sitnice koje nas okružuju čest su motiv u Aleksićevoj poeziji. 

„Potrebno je samo izoštriti receptore da vide svet iza sveta.“

Cilj mu je da posmatra svet van preporučenih okvira i da u profanom nađe uzvišeno, što sa lakoćom čini u svojoj poeziji.

Interesantna je bila anegdota o jednoj od prvih Aleksićevih knjiga za decu za koju je dobio nagradu

„Politikinog zabavnika“, iako je u najužoj konkurenciji bio čuveni Ljubivoje Ršumović, koji je pohvalio ovu knjigu iako sam nikad nije dobio navedenu nagradu. U ovoj poemi pikarskog karaktera jedno zrno kafe putuje sa plantaža u Brazilu i ceo mikrokosmos je u ovim personifikovanim sitnicama: novčić je gorda, šnala je lirska pojava, zatvarač pivske flaše je veseljak, čime Aleksić gradi čitav svet u malom.

„Moja proza ne bi bila takva da je nisam pisao ja kao pesnik, i ovo što pišem za odrasle ne bi bilo takvo da nisam pisao za decu“, u ove dve rečenice čini se da je sam Aleksić najbolje opisao sebe kao autora. 

Njegov angažman u poeziji za decu došao je spontano, najpre kao hobi, eksperiment i iz zabave, a kasnije i kao izazov koji je postavio sam sebi, radi osvajanja novih poetičkih prostora. 

Smatra da treba naći formu koja je deci aktuelna, na primer, da repuju pesmu, jer današnje dete, fokusirano na telefon, tablet i video-igrice, prema knjizi kao artefaktu ima određenu distancu. 

Zato je u njegovim dečjim pesmama inkorporirano i malo igre – treba pronaći pesmu koja beži slanjem imejlova, pročitati pesmu o rupi kroz rupu u stranici knjige i slično. 

Njegova dečja književnost uglavnom je, kako je to tipično u Srbiji, nonsensna i humoristična, sa malo eksplicitno didaktičkog u sebi, ali može poslužiti i kao sjajan didaktički materijal. 

Spomenimo samo roman za decu „Čudesni podvizi Azbučka Prvog u trideset slova“ za koji je dobio Nagradu Zmajevih dečjih igara.

„To je priča o nepismenom caru koji uči da piše, pa će sa njim mali čitaoci proći kroz razne avanture u vezi sa svakim slovom koje on uči, što pored učenja pojedinačnih slova, uključujući i to kako se slova pišu, može da pomogne i deci koja posećuju logopeda ili defektologa.“

Aleksić je poredio srpsku književnost za decu sa istim žanrom skandinavskih autora, koja je puna didaktičkih ideja i nema tabu-tema poput srpske (u njoj ima govora o smrti, bolesti, razvodu i slično). Smatra da mu je pisanje za decu pomoglo jer je oslobodio izraz, ubacio neke metapoetske motive, a pišući za decu i dalje piše rimovano i u vezanim formama. 

Iako ne može reći da li je u većoj meri pesnik za odrasle ili za decu, čini mu se da sav taj pesnički artizam dolazi iz istog izvora, samo se menjaju registri. 

Dečji jezik smatra sjajnim jer on nema golu funkcionalnost već ga doživljavaju kao magičnu formu kojom mogu da kreiraju stvarnost prema svojim potrebama, misleći da deca imaju veliki manevarski prostor u jeziku koji mi izgubimo kad odrastemo jer nam jezik služi samo za sporazumevanje.

Aleksićeva ljubav i posvećenost deci posebno se videla u književnom događaju organizovanom za najmlađe: u vrlo dinamičnom nastupu sa mnogo interakcije, deca su se prisećala kratkih formi iz narodne književnosti – brzalica, zagonetki, poslovica. 

Pored toga što su deca imala priliku da čuju Aleksićevu poeziju, pa i da je sama recituju, čuli su i kako zvuče brzalice na različitim jezicima i pokušavali da ove jezikolomne rečenice izgovore najbrže što mogu. 

Ovaj sjajan i nesvakidašnji događaj za decu je bio jako posećen, iako mi je žao što nije bilo još dece jer je zaista i njima i odraslima bilo vrlo zanimljivo. 

Do ove godine, Aleksić nije imao iskustvo proznog stvaralaštva, osim u književnosti za decu. 

Novi izazov koji je ovaj autor postavio sam sebi bilo je pisanje romana „Petlja“, čijoj izradi je dosta doprineo kontinuitet koji je autor imao zahvaljujući izolaciji i karantinu u kome smo svi bili. 

Aleksić smatra da možemo pisati samo iz sopstvenog iskustva, ali da u pripovedanju nije lako izbaciti svoj glas jer uvek projektujete sopstvene stavove, naročito kada pišete iz prvog lica – nikada od toga ne možete da pobegnete i uvek se u podtekstu čuje vaš glas.

Nadam se da će autor ponovo doći u Кosovsku Mitrovicu i da će njegov nastup, bilo za decu ili odrasle, biti posećeniji, jer je u pitanju jako lep, produhovljen događaj uz stalnu interakciju sa publikom, gde je imalo mnogo toga pametnog, lepog i duhovitog da se čuje, i od srca želim da preporučim i mladoj i starijoj publici da pročita njegova dela.