Ničija deca na ničijoj zemlji

vesti 23.12.2016 Politika, Živojin Rakočević

Muke porodice Krstić koja živi u selu Ljevoša, ali bez papira jer ih sistem ne prepoznaje.

Ljevoša – Borislav Krstić nikad nije mogao otići dalje od šaltera. Tu su se završile sve njegove potrebe, nade i strahovi, tu su ga izbacila iz života svemoćna bića s one strane stakla.

On ne zna za borbu protiv institucija, nacija ili vera, nije ljut i ogorčen, sve što ima sastoji se od jednostavnog života i njegovih, od rada, nateklih dlanova. Zbog svega toga, na zaravni među okomitim planinama, iznad Pećke patrijaršije, mesecima se čuje samo oštri zvuk ašova. Pozna je jesen, puši se iz dva dimnjaka u selu Ljevoša.

Borislav Krstić prekopava veliku njivu, ima 33 godine, troje dece, žive u obnovljenoj kući prognane porodice Ašanin. Sve je idilično i tiho, iz starog 1999. srušenog doma raste veliko drvo. On je rođen u Novom Pazaru, živeo u Velikoj Hoči i nema kosovska dokumenta, oženio se Albankom iz okoline Skadra – i ona je bez papira. Deca su mu se rađala u Prizrenu, Peći i Orahovcu i sve što imaju je potvrda da su rođeni. Ovo selo je njihov zbeg i jedino pribežište. Imaju sedam koza.

Porodica Krstić nije odlučila da ovako živi, njih je nešto nateralo u ova brda, u Ljevošu. Kosovo im ne priznaje nikakva prava jer supružnici Krstić nemaju njihovo državljanstvo, a za srpsku administraciju ne postoje jer su im deca rođena u kosovskim bolnicama, a majka Marijana je iz Albanije. Svi pokušaji da Borislav „legalizuje” sebe i svoju porodicu završili su se ispred različitih šaltera, kako se to politički korektno kaže, prištinskih i beogradskih.

Da li je greh ove dece mesto rođenja – Prizren, Orahovac, Peć? Znači li to da ih niko, već pet godina, ne može, ne sme ili neće učiniti državljanima Srbije? Može li se svest šalterskih polubogova promeniti, ima li u tim potrošenim i većinom izbeglim ljudima neke elementarne samilosti koja ovom čoveku može priznati da ima decu Andrijanu, Mateja i Andreja. Nesreća ove službenike i činovnike nije učinila boljim i osećajnijim ljudima, ali s druge strane njihova bezobzirnost Borislava nije učinila lošim i ogorčenim čovekom. Susret izbeglih Srba koji rade po preseljenim srpskim institucijama sa svojim sunarodnicima koji žive na Kosovu i Metohiji često je obnavljanje poraza, lične i kolektivne nesreće. Iz tog susreta Borislav se, kao i mnogi drugi, već pet godina vraća u svoju jednostavnost i prostotu, bez izrazite svesti da je žrtva ili da su te institucije nešto krive.

„Tražio mi jedan hiljadu evra da mi završi sve”, govori Krstić kao da je reč o potpuno normalnoj stvari i dodaje: „Otkud meni taj novac.” Svaki dinar što zarađuje radeći u Visokim Dečanima i Pećkoj patrijaršiji, održavajući domove proteranih Srba i prodajući kozje mleko on donosi svojoj deci koja na rasušenom brodskom podu gledaju u nove igračke kao u čudo. Pet godina Krstići ne ostvaruju pravo na dečiji dodatak, socijalnu ili bilo kakvu pomoć, jer ne pripadaju nijednom sistemu.

Izgleda kao da niko, sem Dejana Baljoševića iz Orahovca, nije ni pomislio „kako bi bilo da pomognem ovom čoveku”. Jedno od pravila za upis ove „ničije dece” u srpske knjige bilo je izdavanje potvrde da su ona rođena kod kuće, a on je to uredno izdao i učinio. Posle njega niko nije ni prepoznao da će Krstić odatle biti vraćen u sirotinju i skromnost, jer pripada ljudima koji veruju samo svom znoju, porodici, pa i tuđoj urednoj sobi u kojoj mu spavaju deca. Srpski predstavnici u kosovskim institucijama obećavaju nekoliko puta da će „problem biti rešen”, da će mu kupiti motokultivator za obradu zemlje, dođu donesu pomoć i igračke, ali to nije dovoljno. Stigne pomoć i od Kola srpskih sestara iz San Franciska, ali ništa od toga nije ni trajno ni sigurno.

Ima nečeg kafkijanskog u celom slučaju, jer ispada da svi žele da pomognu – i oni koji traže novac i ovi koji ga „lepo teraju” sa šaltera, a njegov položaj se pogoršava. Zato nema razlike između Borislava K. i Jozefa K. koji u „Procesu” kaže: „Kakvi su to ljudi? O čemu govore? Kojoj vlasti pripadaju?” Uprkos svemu, to je, ako je verovati Kafki, tip čoveka „sklon da sve stvari što lakše uzima k srcu, da u najgore veruje tek kada ono nastupi, da se ne priprema za budućnost čak iako sa svih strana preti opasnost”.

Ako je sve to tako, onda je budućnost Andrijane, Mateje i Andreja uništena pre nego što su je postali svesni. Novac koji im, pre svih, po mestu i načinu življenja pripada do njih neće stići. Igračke koje su mogli sami odabrati i kupiti ostale su, s druge strane šaltera, u institucijama sistema.