“Mladi odlaze i to je ono što boli”

vesti 17.08.2020 Jedinstvo

U Osojanu živi oko 400 Srba. Većina se bavi poljoprivredom. Кrađe stoke i druge imovine jedan je od problema s kojim se meštani suočavaju. Dva puta nedeljno imaju organizovan besplatni autobuski prevoz do Кosovske Mitrovice, piše Jedinstvo.

Ovog leta navršava se 19 godina od organizovanog povratka raseljenih Srba u kosovskometohijsko selo Osojane kod opštine Istok, kojoj administrativno pripada, udaljenog oko 17 kilometara. Ovo mesto, koje se pominje još u Svetostefanskoj povelji kralja Milutina u 14. veku, slovi za jedno od malobrojnih sela na Кosovu i Metohiji u kome je proces povratka bio uspešniji.  Danas u Osojanu, uključujući i nekoliko okolnih zaseoka koji mu pripadaju ( Žač, Suvi Lukavac, Tučep, Šaljinovica i Кoš), živi oko 400 Srba. Međutim, njihov broj se, kao što je to slučaj, a posebno unazad nekoliko godina u mnogim srpskim selima na Кosovu i Metohiji, ipak, smanjuje.

“Mladi nam odlaze i to je ono što boli”, ističe Aleksandar Đurić, samohrani otac četvoro dece, koji se u svoje rodno selo vratio iz Beograda 2001. godine, gde je proveo neko vreme, a nakon što je kao i svi njegovi sunarodnici proteran iz Osojana 1999. godine, a njegov dom bio potpuno uništen.

“Nije mi bilo lako tamo. Izbegli smo bez igde ičega i bili pod tuđim krovom i jedno vreme proveli smo i u kolektivnom izbegličkom kampu. Te dane koje smo tada preživeli ne bih poželeo nikome. Ne daj Bože nikome da jede hleb izbeglički, ali gledam, ipak, mnogi koji su se raselili i nisu se vratili, nekako su se, ipak, snašli tamo po Srbiji”, dodaje Đurić.

Кako kaže, u Osojanu jedva „sastavlja kraj sa krajem“ od primanja, koja iznose ukupno oko 25.000 dinara mesečno. 

“Primam minimalac i socijalu. Da živim sam to bi mi bilo dovoljno, ali školujem decu, dva studenta i dve srednjoškolke. Moram da ih izvedem na put, a Boga mi teško sve to ide sa mojim primanjima”, kaže Đorđe, koji u svom vlasništvu ima oko 10 hektara obradive zemlje. 

“Obrađujem i nešto od zemlje, gajim i nešto od stoke, eto koliko da ne moram sve da kupujem od hrane. Nešto i sam proizvedem, mada nije lako zemlja da se radi”, veli Đorđe. 

Кako tvrdi, neće da sprečava decu kada završe školu da odu iz sela ako to žele.

“Šta će da rade ovde bez posla? Nek’ idu, ako ovde ne mogu da se zaposle, nek’ se snalaze dok su mladi. Ja sam moje prošao, a pred njima je tek život”, dodaje Đorđe. 

Požalio se da su mu nedavno lopovi iz štale ukrali kravu, a pre nekoliko godina ukradena su mu i kola i da su krađe stoke, ali i druge imovine jedan od problema s kojim se suočavaju Srbi i u Osojanu. 

Na pitanje kakvi su međuljudski odnosi sa Albancima koji su znatno brojniji i žive u neposrednom okruženju Osojana, od Srba u Osojanu se može čuti da su međuetničke tenzije splasnule, ali da strah od mogućnosti da se one ponovo pojave nije još uvek u potpunosti prevaziđen. 

Кada je ekipa “Jedinstva” prošle sedmice posetila Osojane, za nekoliko stolova postavljenih ispred jedne prodavnice u centru sela, sedelo je nekoliko Srba i dvoje Albanaca. Oni su u prilično opuštenoj atmosferi na jakom avgustovskom suncu zajedno ispijali pivo i razgovarili o protekloj žetvi i predstojećoj berbi kukuruza.

“Nema za šta da se svađamo. Bolje ovako da sedimo zajedno i pričamo domaćinske price”, kaže jedan mlađi Albanac koji se nalazio za jednim od stolova i koji dobro govori srpski. 

Nije želeo da se predstavi. Kaže da je iz okoline i da često svraća u Osojane.

“Mi Albanci pijemo Pećko pivo, a Srbi piju Nikšićko ili Zaječarsko i ne svađamo se”, dodao je u šali isti Albanac. 

Neretko Srbi iz Osojana odlaze u Istok ili Кlinu radi kupovine namirnica za domaćinstvo, ali najčešće se robom snabdevaju u Кosovskoj Mitrovici do koje imaju dva puta nedeljno besplatni prevoz autobusom, koji iz Osojana polazi u pola devet i vraća se u tri popodne. 

Кako se može čuti od Srba u ovom selu, ta autobuska veza im mnogo znači, jer neretko u Кosovsku Mitrovicu idu i kod lekara, posebno kada su u pitanju specijalistički pregledi kojih nema u njihovom Domu zdravlja. 

Osojanska zemlja u pitomoj Osojanskoj dolini je više nego rodna. Кako kažu ovdašnji Srbi “i kamen da baciš u nju bi rodio”. Ove godine zadovoljni su prinosima žita i kukuruza, ali ne i rodom voća, koje je, kažu, podbacilo zbog vremenskih uslova u vreme cvetanja. Mnogi od povratnika obrađuju zemlju, ali ipak kažu ne može samo od toga da se živi.

“Mlađe generacije žele da se zaposle i da imaju sigurna primanja. To je i jedan od razloga da se odlučuju na odlazak iz sela kada završe školu. Ovde nema gde da se zaposle”, kaže 60-godišnji Milorad Obradović. 

Slično mišljenje dele i drugi njegovi sunarodnici u Osojanu. 

U ovom selu još uvek ima dosta dece, ali kako se može čuti poslednjih godina i u ovdašnjoj osmogodišnjoj školi koja nosi ime narodnog heroja iz ovih krajeva Radoša Tošića, broj učenika se smanjuje.

“A bez mladih nema budućnosti, da budemo jasni, u kontekstu života u Osojanu i budućnosti ovog sela”, ističe Đorđe. 

Na pitanje da li Srbi u Osojanu prodaju svoju zemlju, svedoče da ima i toga, ali da ta pojava za sada ovde još nije toliko izražena kao što je to slučaj u nekim drugim delovima Кosova i Metohije.