Međunarodni dan maternjeg jezika: Jezik je osnova identiteta jedne nacije

vesti 21.02.2019 Radio Kontakt plus

Međunarodni dan maternjeg jezika obeležava se danas, a sagovornici Radija Kontakt plus tim povodom ističu da je jezik osnova identiteta svakog naroda i svake etničke grupe, i istovremeno ukazuju na to da se srpskom jeziku ne pridaje posebna pažnja, naročito kada je u pitanju upotreba srpske ćirilice.

Na temu maternjeg jezika, negovanja srpskog jezika i upotrebe srpske ćirilice, za Kontakt Plus radio govorili su eminentni stručnjaci iz oblasti lingvistike i književnosti.

"Jezik i pismo na kojem se on ostvaruje, odnosno govor, bitna je odredba svakog naroda i svake etničke grupe," – Golub Jašović, redovni profesor za savremeni srpski jezik na Univerzitetu u Prištini sa privremenim sedištem u Kosovskoj Mitrovici.

"Pored toga što označava i varijetet kojim svako od nas govori, jezik takođe ima i tu simboličku funkciju, nacionalnu funkciju. U tom smislu, jezik je na neki način i simbol određene nacije," – Sanja Miketić Subotić, docent na Katedri za srpski jezik i književnost na Univerzitetu u Prištini sa privremenim sedištem u Kosovskoj Mitrovici.

"Jezik je osnova, najkraće rečeno identiteta jedne nacije. Jer ako se određujemo u tom etničkom smislu, onda pre svega činimo to na osnovu jezika, a onda i nekih drugih pojava – kulturoloških, religijskih, itd." – književnik i književni kritičar Aleksandar Dunđerin.

Ovako sagovornici Kontakt Plus radija definišu značaj jezika jednog naroda.

Ipak, upotreba srpskog jezika u privatnom i javnom prostoru nije na nivou na kojem bi trebalo da bude, kažu naši sagovornici.

Kroz svoju istoriju, srpski jezik je imao mnogo uspona i padova, u nastavku dodaju. Odnos države ili država u kojima se govori srpski jezik, a i odnos samih pojedinaca kojima ovaj jezik pripada, nije bio podjednak. Jeziku se nije pridavala posebna pažnja, podsećaju, i kako kažu, tome svedočimo i danas. 

"To se vidi kroz nastavne, odnosno školske planove. Vidi se u tome što čak ni pedagoške grupe na mnogim katedrama na kojima se pripremaju budući nastavnici i profesori nemaju nijedan semestar srpskog jezika", ukazuje profesor Jašović, koji je ujedno i šef Katedre za srpski jezik i književnost takođe na Univerzitetu u Prištini sa privremenim sedištem u Kosovskoj Mitrovici.

S druge strane, Sanja Miketić Subotić ne deli mišljenje profesora Jašovića, već smatra da od samog pojedinca zavisi koliko će negovati svoj jezik i pismo.

"Ja verujem da naše obrazovanje pokušava da očuva srpski jezik i njegovu tradiciju. Mislim da dosta toga dolazi pre svega od kuće, od vaspitanja i od čitalačkih afiniteta pojedinaca. Tako da verujem da nastavnici srpskog jezika rade najbolje što mogu na tome da očuvaju srpski jezik i da unaprede i vokabular i pravopis učenika. Sve ostalo zavisi od toga koliko oni čitaju, koliko su skloni tome da koriste ’ćelavu’ latinicu ili da koriste ’ch’ umesto ’č’, i prosto koliko su pismeni u tom pravopisnom smislu. To je možda malo više do ljudi nego što mislim da je do obrazovnog sistema."

Profesor Jašović izdvaja još jedan segment u društvu gde je smanjena upotreba standardizovanog srpskog jezika, a to su mediji. Posebno ističe tekstove i emisije koje javni servisi plasiraju, a u kojima ima puno proizvoljnosti, netačnosti, grešaka i kako kaže, mešanja standarda i supstandarda.

"Mediji bi morali da imaju stručna lica koja se bave jezikom, odnosno lektore, ljude koji su zaduženi za korektnost jezika. Nažalost, niko se toga ne pridržava.“
Aleksandar Dunđerin iznosi podatke iz istraživanja rađenom u jednom delu Beograda, u kojem je svojevremeno i sam učestvovao, a koje je pokazalo da oko 60% natpisa je na latinici, a čak skoro 30% je na engleskom jeziku, dok je tek nekih 8% ispisano na ćirilici. Neka druga istraživanja su pokazala da je slična situacija i na KiM.

"Taj podatak govori koliko mi kao društvo negujemo srpski jezik."

On ukazuje na jedan problem, a to je pitanje dvojezičnosti na prostoru KiM. Smatra da lično uopšte ne vodimo računa o svom jeziku i pismu, pa ni sama Država Srbija, bez obzira na određene inicijative raznih ministarstava i Vlade.

"Kada smo već razgovarali i borili se za to da natpisi na teritoriji čitavog Kosova budu dvojezični, zaprepašćujuće je, i meni nikada nije bilo jasno i dok sam radio u Kancelariji za KiM, zbog čega smo se zadovoljili time da natpisi budu na latinici. Zbog čega nismo insistirali da oni budu na ćirilici?", pita Dunđerin.

U srpskom jeziku postoji mnoštvo pozajmljenica, naročito u sadašnje vreme, gde se svakodnevno srećemo sa sve većim brojem anglicizama. Pitali smo naše sagovornike da li tuđice obogaćuju jezik ili imaju loš uticaj na njega.

"Moje lično mišljenje je da tuđice i nisu tolika pretnja, jer prosto to je leksički materijal koji ulazi u naš jezik da bi nominovao neke nove pojmove koji ulaze u naš život. U suštini, postoje dva mehanizma – mi možemo ili da napravimo novu reč nekim tvorbenim sredstvima, kao što to rade Hrvati uglavnom, a možemo i da preuzmemo reči iz nekog od stranih jezika. Većina tih reči je uklopljena u naš prozodijski, morfološki, fonološki sistem. Možda nam onako zaparaju uši, zato što ih mladi koriste neumereno i zbog toga što ne koriste veliki broj sinonima koje takođe imamo za te reči. Prosto, sve je kul, sve je in, sve je top i onda se koriste isključivo te tri reči, umesto jako velikog broja drugih reči našeg slovenskog porekla", objašnjava Miketić Subotić.

Isto mišljenje deli i Aleksandar Dunđerin.

"Mi smo uvek poprimali tuđice. Mi imamo jako mnogo i turcizama, imamo mnogo hungarizama u Vojvodini. To su prirodne mešavine jezika i ja mislim da tuđice u jednom trenutku postaju vaš vlastiti jezik. Čestim razvojem tehnologije, mi prosto moramo da poprimimo neki izraz koji nam nije toliko prirodan ili nije čak ni slovenski. Ali to je normalan proces."

Profesor Jašović kaže da ne postoji jezik na svetu koji nema pozajmljenice, i da je takav slučaj svakako i sa srpskim jezikom.

"Mi imamo reči koje smo preuzeli iz turskog, koje se broje desetinama hiljada praktično, ali te reči ne smetaju nama. Neke od njih su već potpuno arhaične, mnoge su nestale iz jezika. Neke se upotrebljavaju samo u umetničkoj literaturi, književnoj literaturi... Neke su opet sad samo provincijalizmi."

Međutim, kada su u pitanju novije pozajmljenice, Jašović podvlači da tu treba biti malo obazriviji, da gde god imamo domaću reč koja je adekvatna, ne treba koristiti strane oblike. Ipak, smatra da će ih sam jezik vremenom iskristalisati i da će se javiti adekvatni termini.

"Danas je prosto poplava toga, jer današnja generacija živi na internetu, pa oni naravno i surfuju i guglaju i pejstuju, itd. Do sada smo imali samo imenice koje smo preuzimali, sad već na osnovu tih nekih stranih leksema, mi gradimo i glagole kakvi uopšte ne postoje u našem jeziku. Prosto samo adaptiramo strani izraz srpskom, kada je u pitanju tvorba recimo, ili tvorbeni nastavci." 
 

(image)

Foto: ikos.rs

Na pitanje da li smo kao nacija pismeni ili ne, sagovornici tvrde da jesmo pismeni, ali da ipak u dovoljnoj meri ne usavršamo stil, vokabular...

Sanja Miketić, koja je pre dve godine doktorirala upravo na Međunarodni dan maternjeg jezika veruje da ima mnoštvo kvalitetnih pojedinaca, ali da novije generacije nisu preterano zainteresovane za usavršavanje svog stila i rečnika.

"Verujem da kod nas ima jako kvalitetnih pojedinaca. Ali prosto vidim u poslednje vreme da je takav trend iz generacije u generaciju da je sve više mladih ne toliko zainteresovano za usavršavanje svog stila, vokabulara... Da se koriste zato što su u trendu neki termini za koje sam sigurna da su ljudi koji ih koriste svesni toga da oni nisu u skladu sa normama srpskog jezika, ali su oni prosto u trendu i onda se koriste."

Dunđerin smatra da je osnovni problem kod nas, za razliku od drugih nacija, što se držimo pravila koja opterećuju, naročito kada su dijalekti u pitanju.

"Ako je npr. problem govornicima na KiM sa lokativom, onda to smatramo nepismenošću. A kad odete u Nemačku, Poljsku, shvatite da tamo su svi prihvaćeni različiti dijalekti i da taj normirani standardni jezik naravno živi u nekim publikacijama, televizijama, ali se prihvataju i drugi dijalekti. Moramo da budemo mnogo fleksibilniji i da prihvatimo to bogatstvo našeg jezika koje je u različitim regijama različito, pa da u tom smislu ne pominjemo kako smo nepismeni."

Profesor Jašović ukazuje da su dijalekti osnovna baza našeg književnog jezika, ali da nije moguće izraditi dijalekatsku monografiju, kojom će biti obrađeni svi naši narodni govori.

"Mi imamo osnovne aksiome od čega polazimo. Ono što normira savremeni standardni jezik, jeste njegova normativna gramatika i njegov pravopis. A ono što normira dijalekatsko jesu monografije određenog govornog područja kojima se takođe kodifikuje ili normira dijalekat. Mi na Kosovu imamo prilično dobro obrađenu većinu našeg govora. Tako da imamo i te dijalekatske monografije kojima je normiran taj jezički supstandard, odnosno dijalekti, koji su baza našeg književnog jezika, odnosno našeg standardnog jezika."

Najveći i najbolji čuvari srpskog jezika uvek će biti naši pisci, ističu naši sagovornici, i dodaju da je čitanje osnova za učenje jezika i pisma.

"To mora da bude kvalitetan jezik, odnosno da bude kvalitetna književnost koju ćemo sačuvati i istovremeno sačuvati taj jezik", kaže Dunđerin.

"Ja verujem da je čitanje nešto što pre svega bogati naš rečnik, i bogati nas kao ličnosti, tako da na taj način možda najbolje onako implicitno učimo jezik, jer, prosto, ne verujem da možemo da naučimo jezik listajući pravopis ili rečnik. Čitanje i to čitanje dobrih pisaca je nešto što može da bude permanentno, kroz ceo život, što ne mora da se završi samo sa srednjoškolskim ili fakultetskim obrazovanjem, nego nešto na čemu možemo sami da radimo na dalje", poručuje Miketić Subotić.

Na pitanje kako da sačuvamo srpski jezik, profesor Jašović kaže da je jezik živa materija. A sve što je živo, ono se razvija, menja, usavršava iz dana u dan. Jezik sam nalazi svoje puteve. 

"Naročito kada su u pitanju ti neki površinski nivoi jezika, kao što je leksika, on će se izboriti i on se bori sam sa tim. Na nama je samo da se pridržavamo pravila, kodeksa, odnosno onoga što je određeno normativnom gramatikom, važećim pravopisima, ili pravopisom savremenog srpskog jezika. Ako mi ne budemo čuvali naš jezik, odnosno pravila, koja s mukom obično usaglašavamo i donosimo, onda ne znam ko će da čuva ovaj naš jezik, a on to ne zaslužuje." 

Aleksandar Dunđerin naglašava da najpre treba da prihvatimo činjenicu da je naše pismo ćirilično i da nastojimo da ga mnogo više negujemo.

"Treba da budemo mnogo fleksibilniji prema tom jeziku, da ne budemo rigidni, da pustimo da se on prirodno razvija i onda mi se čini da ćemo ga i sačuvati", zaključuje. 

Inače, članice Organizacije UN za obrazovanje, nauku i kulturu (UNESCO) proglasile su 21. februar Međunarodnim danom maternjeg jezika, kao sećanje na studente koji su 1952. godine ubijeni u Daki, jer su protestovali zbog toga što njihov maternji jezik nije proglašen za zvanični jezik. 
 

(image)

Foto: dundjerin.wordpress.com