Kosovo između „realnosti na terenu” i srpskog potpisa

„Nove realnosti na terenu” znače da potpun povratak na stare granice nije realan. Ova poruka možda neodoljivo podseća na argumente koji su i danas aktuelni kada god se otvori kosovsko pitanje i zahteva da Srbija „de jure” (pravno) prihvati „stvarnost”.

Poslednji u nizu koji nas na to podseća jeste Ginter Ferhojgen. Bivši evropski komesar za proširenje ističe da je u pogledu Kosova „stvar politički jasna”, da je njegova nezavisnost nepovratna, te da se ta realnost mora shvatiti u Srbiji. Slučajno ili ne, tek Ferhojgen i ostali zapadni emisari ne pominju slučaj Kipra, koji je postao član EU iako nije prihvatio tursku okupaciju dela teritorije kao realnost na terenu.

Konstrukciju „realnost na terenu” prvi je lansirao bivši američki predsednik Džordž Buš 2004. godine, objašnjavajući zašto je nerealno da se Izraelci povuku na granice iz 1967. Na Bušovu „doktrinu” nadovezala se i izjava republikanskog senatora Džordža Vojnovića iz 2008. da svi treba da prihvate realnost na terenu kada je reč o Kosovu.

Koliko god da se prilike i akteri u Izraelu razlikovali od onih u Prištini ili Beogradu, Buš je na globalnom diplomatskom i političkom nivou zagovornik principa da „nova realnost” može da utiče na stare granice. Uzalud je kasnije Barak Obama pokušao da pokrene mirovnu inicijativu uz predlog da se Izraelci ipak vrate na položaje od pre 1967, jer iz Tel Aviva mu je stigao odgovor da je njegov prethodnik iz Bele kuće rekao nešto drugo.

Realnost je bila i da su tri pribaltičke republike bile deo SSSR-a, ali tu stvarnost SAD i mnogo pre Buša ipak nisu prihvatale. Američki ambasador u Beogradu Majkl Kirbi objasnio je da Litvaniju, Letoniju i Estoniju SAD nisu priznavale kao sovjetske republike, jer smatraju da Hitler nije imao pravo da pokloni te tri zemlje pre Drugog svetskog rata. U isto vreme, Amerika ne prihvata promenu realnosti koja se na Krimu desila 2014. godine. Ona i dalje smatra da ovo poluostrvo pripada Ukrajini, a ne Rusiji.

„Koliko je međunarodno pravo postalo deo realnosti i za samu Ameriku, vidi se kada nastoji da na pravnom terenu dovede u pitanje vraćanje Krima pod okrilje Rusije ili rusku akciju u Siriji. To pravo nije izuzetno značajno samo za male. I iznad moćnih uvek postoji neko moćniji ili njima ravan. I od tako snažne Nemačke postoje veće sile. Zato pravo pre ili kasnije mora da postane deo realnosti i na Kosovu i Metohiji. Srbija ima tapiju nad tom teritorijom, a dobro se zna šta u zapadnom svetu znači reč tapija”, ističe za „Politiku” Živadin Jovanović, predsednik Beogradskog foruma za svet ravnopravnih.

Tibor Varadi, profesora međunarodnog prava, smatra da je važno da Srbija u budućim koracima bude svesna da Kosovo nije u njenim rukama i da ne bi trebalo odbaciti ni aspekt realnog, ali ni formalne i pravne činioce.

„Kosovo jeste odvojeno potpuno protivno međunarodnom pravu, ali je ipak odvojeno. Ne mislim da bi Srbija trebalo da potpiše njegovo formalno priznanje i ozvaniči tu nepravdu, ali reći da ćemo odbraniti tu teritoriju spada u domen retorike u situaciji kada tamo nemate nikakvu kontrolu. Danas ni predsednik Srbije, ni drugi njeni najviši predstavnici ne mogu tamo da uđu bez dozvole nekih drugih vlasti. Takvo odobrenje kakvo moraju da zatraže od Prištine formalno im nije potrebno za ulazak u neku drugu zemlju poput Rumunije ili Mađarske, bez obzira na to što diplomatski protokol nalaže da najave zvaničnu posetu”, kaže Varadi.

Živadin Jovanović, međutim, ističe da ni stvarnost na Kosovu nije onakva kakvom je neki predstavljaju, dodajući da je predsednik SANU Vladimir Kostić poslednji od kojeg je očekivao da govori o potpunom povlačenju Srbije sa tog prostora.

„Kako to tvrditi, a ne reći ni reč šta je realno na severu Kosmeta i ko je tamo većina. Ili da govore da Srbija prestane da finansira institucije tamo, pa i one obrazovne, a na Kosovu rade i škole na srpskom jeziku. Ili da ne kažu da je i srpska tapija, a sa njom i Rezolucija 1244, realnost. I da ne pomenu principe OEBS-a iz Helsinškog finalnog akta iz 1975, koji garantuje da su međunarodno priznate granice realnost”, poručuje nekadašnji ministar spoljnih poslova SRJ.

Suštinsko pitanje na koje Srbija treba da usmeri energiju, po oceni Tibora Varadija, jeste opstanak Srba koji i dalje žive na Kosmetu i srpskih spomenika.

„To su neke oblasti za koje bismo mogli da izborimo punu  međunarodnu podršku. Da se i de jure i de fakto obezbedi potpuni opstanak srpske zajednice i kulture na Kosovu i da nam to bude realnost”, zaključuje Varadi.

----------------------------------------------------------------

Ambasadorka Kipra: Pobedili smo u pravnom ratu

Kao primer formalnopravnog neprihvatanja onoga što su pojedine zemlje nazivale „realnošću na terenu” izdvaja se i kiparsko pitanje. I pored pritisaka, Republika Kipar je u Evropsku uniju primljena kao celovita zemlja, bez naznaka da će vlada u Nikoziji priznati nezavisnost severnog dela zemlje.

„Severni deo Republike Kipar je pod okupacijom od invazije 1974, kada su turske oružane snage zauzele 36,2 odsto teritorije Republike Kipar i proterale oko 170.000 kiparskih Grka iz njihovih vekovnih domova, naglasivši pri tome da ta imovina više nije u vlasništvu tih Grka. Uprkos pokušaju turskih ’vlasti’ da otuđe ta dobra, koja su i danas zaposednuta, oni koji su tu živeli do 1974. ostali su jedini legalni vlasnici ovih poseda. To potvrđuju i presude više međunarodnih sudskih organa uključujući i Evropski sud za ljudska prava”, objašnjava za „Politiku” ambasadorka Kipra u Beogradu Nafsika Kusti.

Po njenoj oceni, „okupirano područje je samo nelegalni secesionistički entitet, jer se rezolucijama Saveta bezbednosti UN 541 iz 1983. i 550 iz 1984. sve države se pozivaju da poštuju celovitost i suverenost Republike Kipar, bez priznanja drugih država na njenoj teritoriji”.

„Za 41 godinu okupacije nijedna zemlja nije priznala taj nelegalni entitet sem Turske. Tome je doprinela upravo činjenica da je osnivanje takozvane Turske republike severni Kipar suprotno svim odredbama međunarodnog prava, ali i propisima EU. Protivno je i ugovoru iz 1960. koji su kao garanti potpisali Velika Britanija, Turska, Grčka i Republika Kipar, a koji, između ostalog, potvrđuje celovitost Kipra”, ističe kiparska ambasadorka.

Nafsika Krusti dodaje da su upravo to razlozi zbog kojih Kipar podržava suverenitet i celovitost svih država, pa tako ne priznaje ni jednostrano proglašenje nezavisnosti Kosova.

„Kada je reč o tom pitanju, ostajemo na čvrstoj poziciji. Kiparski stav mogao bi da bude preispitan samo pod uslovom da se nađe politički sporazum koji bi prihvatile obe strane na osnovu Rezolucije 1244 Saveta bezbednosti UN”, naglašava kiparska ambasadorka.