Kako mala Milica iz Prizrena čuva svoje Kosovo?

vesti 20.04.2019 Tanjug, TV Most

Milica Đorđević dugo je bila jedino srpsko dete u Prizrenu i jedini srpski đak u tom gradu na jugu Kosova i Metohije, gde je za nju u tek obnovljenom Hramu Svetog Đorđa pre sedam godina opremljena jedna učionica sa samo jednom klupom i jednom stolicom, a samo zbog nje iz Velike Hoče svakodnevno dolazio da je podučava Vuko Danilović, profesor sociologije i filozofije.

Već tri godine, međutim, školska klupa u Svetom Đorđu je prazna. U Prizrenu, gradu koji danas vri od života, ima osmoro srpske dece, ali ona su mala i ne idu u školu, a Milica već tri godine, od petog razreda, pohađa nastavu u osmogodišnjoj osnovnoj školi u Velikoj Hoči.

Sa majkom Evicom živi od ponedeljka do petka u iznajmljenoj kućici u jednoj od praznih uličica Velike Hoče u kojoj živi oko 600 Srba, a preko vikenda ide kući u Prizren.

"Ovde ima više dece. Došao nam je i novi drugar u razred i sada nas je četvoro, a u petom i šestom nas je bilo troje", kaže za Tanjug Milica o svom odeljenju sedmog razreda i školi u kojoj ukupno ima 52 učenika. Kaže i da je "mnogo lepše sa decom, nego bez dece".

"Pošto nas više ima, lepše mi je i na fizičkom. Nekada igramo fudbal, košarku, nekada odbojku", priča Milica.

Sada već tinejdžerka, Milica svakog vikenda ide u svoj dom u Prizren gde je rođena, gde su ona i njena majka proživele najteže godine u ovom gradu posle rata 1999. godine, bez rodbine i bez prijatelja, okružene podozrenjem i nenaklonošću komšija i sugrađana Albanaca. Tamo je željno očekuje i "njen" deda, plemeniti Albanac Adam Mujović (89), koji je brigu o Milici i njenoj majci preuzeo onog momenta kada je preko prijatelja Evičinih pokojnih roditelja saznao da je ova mlada žena ostala sama u roditeljskom stanu i da je, pošto se posle pogroma 17. marta 2007. vratila iz baze Kfora, izložena teroru brojnih sugrađana.

Oni koje je poznavala, dok je išla u školu sa njima, kaže, sada su otišli.

"Sada polako odlaze oni koje sam poznavala i dolaze novi. I dalje se družim sa onima koji su peta godina i koje poznajem, ali polako odlaze ti stariji, jer oni završavaju Bogosloviju i neki će da budu sveštenici", kaže i dodaje da ona i dalje nema vršnjake u Prizrenu.

"Imaju tu popadijina deca i deca drugih nastavnika, ali nema dece koja su moje godište. Sve su mala deca", predočava Milica sliku života trinaestogodišnje tinejdžerke sa Kosova i Metohije.

Sada je već otkrila prednosti škole u Velikoj Hoči, ali i ograničenja.

"Nema puno toga što bih mogla da radim, da treniram. Bilo je nešto za karate, ali i to su ukinuli, nema posebno da se trenira ni fudbal. Samo na fizičkom možemo da igramo", priča i dodaje da "sa strane ponekad dođu i prikazuju se filmovi, inače ništa drugo nema".

Ponekad negde otputuje kada pozovu srpsku decu sa Kosova. Bila je u Republici Srpskoj, prošle godine u Beogradu. Volela bi, kaže, opet da obiđe zoološki vrt. Iščekuje i ekskurziju.

"Neko ide na Taru, neko na Durmitor, a neko u Prijedor. Ja sam odlučila da idem na Durmitor, pošto mi deluje zanimljivo, jer sam prošle godine bila u Bijeljini", kaže.

Milica je skromna i tiha devojčica. Nije stidljiva, ali nije brbljiva. Priča sporo, kao da dugo razmišlja kako da prenese istinito svoja osećanja i svoja razmišljanja i insistira na onome što u njenom sistemu vrednosti zauzima najznačajnije mesto. Kaže da joj je u Velikoj Hoči lepa škola, jer je velika, ali i crkve.

"Crkva iz 13. veka koja je veoma interesantna, crkva Svetog Nikole. To je moja krsna slava i lepo je da je ja obilazim", kaže.

To što je ona u Velikoj Hoči nije samo zbog toga što ona i njena majka nemaju izbora, nego možda i zbog nečeg značajnijeg.

"Nas čuvaju sveci i svetinje na Kosovu pošto su svi oni živi, a sve dok mi ovde čuvamo naše manastire i zadužbine, i sveci kroz njih žive ovde", rekla je Milica.