Kada selo zaživi na jedan dan: Lepo je kada vas neko dočeka, ali kada odete ostaje praznina

vesti 21.09.2019 RTK2/KoSSev

Selo Sredska, po čijem je nazivu Sredačka župa dobila ime, jedno je od onih koje deli sudbinu mnogih drugih srpskih sela na Kosovu i Metohiji, a koja od devedesetih godina pa do danas sve više podsećaju na grad duhova. Međutim, iako u njemu živi veoma mali broj meštana, nekadašnje komšije, rođaci i prijatelji, barem jednom godišnje, vrate se u svoje domove.

Prisećajući se nekadašnjeg veselog detinjstva ispunjenog lepim uspomenama, zajedno proslavljaju crkvenu slavu.

U dvorištu crkve Uspenija presvete Bogorodice, kao i u samom selu, za Veliku Gospojinu vlada atmosfera koju prolaznici mogu zateći samo jednom godišnje. Više desetina vernika na ovaj dan vraća se u svoj rodni kraj.

„Biti danas ovde na Veliku Gospojinu i to posle toliko godina budi u meni i u svima nama sećanja, pre svega na neka davno prohujala leta, davno provedena, školske raspuste, sećanja i na ovu svetinju i na praznike i na puno ljudi koji su ovde dolazili“, kaže profesor Saša Sovtić.

U svom sećanju, njegov nekadašnji sugrađanin, Novica Petrović, ovo selo vidi kao savršeno mesto za odrastanje, dok sa osmehom na licu i očima punih emocija opisuje svoje tinejdžerske dane.

„Prelepo mesto, masa, igranke, kad se zaigra moravac, čačak, sve se trese Dom Kulture.“

Nekadašnji dom kulture sada je napušten. Krova nema, kao ni mnogih zidova.

Njegova sugrađanka, Nada Hadži – Perić, takođe se seća igranki koje su se održavale u Domu kulture četvrtkom i nedeljom.

Selo je pusto tokom 364 dana u godini, ali u sećanju ove meštanke živi veliki broj ljudi, koji su, priseća se, nekada imali dobre uslove za život.

Istog je mišljenja i fizioterapeut, Slaviša Radivojević, koji već trideset pet godina živi u Švajcarskoj, ali koji, kad god je u mogućnosti, poseti rodni kraj i „vraća se u srećno detinjstvo“.

„Činjenica da trideset pet godina života van rodne grude, van moje Sredske i mog Prizrena, učinili su da imam jednostavno jednu veliku potrebu i želju da što više vremena provedem ovde, a pogotovu kada su u pitanju praznici, kad se narod okupi, jer tada ima malo više ljudi sa kojima mi je drago i da se sretnem i da popričam i da se našalim i da jednostavno sebe vratim u to srećno detinjstvo“.

Osim lepih sećanja na druženje, Sredska je bila, po rečima meštana, duhovni i obrazovni kulturni centar za celu Župu.

„Kada kažem duhovni – crkva Svetog Nikole iz srednjeg veka, evo tu je, Crkva Uspenija presvete Bogorodice, Crkva Svetog Đorđija mala, a bila je i Crkva Svetog Petra koja je sada u ruševinama“, kaže za RTK2 profesor Radislav Sovtić.

Međutim, ono što se u prošlosti dogodilo, tamo je i ostalo, a kako Hadži-Perić navodi, tokom prošlogodišnje posete rodnog kraja, za Đurđevdan, u ovom selu je zatekla svega dvoje troje ljudi.

„Ja sam bila toliko tužna da sam pomislila da na naše oči umire sve ovo. Ali eto, opet dođe Gospojina pa nas se okupi više, nekako mi to probudi neku nadu“, navodi ona.

Nadu za neke bolje buduće dane u sebi gaji i Krunislav Karalejić i kaže da će on živeti, sve dok se zemlja ne proda.

„Ta neka istorija naša, vuče za ovim poreklom odavde. Ako se ništa ne proda, iako se sruši kuća, važna je zemlja koja ostaje. Iz pepela se sve diže, nije nikakav problem. Može sve da se sruši, ali ako se zemlja ne proda, ovaj ćošak zemlje što ovde imam, ako se ne proda, to će uvek moje da ostane. Pa makar došao na ledini da jedem i da pijem, znam da je to moje, kaže Krunislav Karalejić.

Ovogodišnji domaćin slave, Jovica Gogić, tvdi da je uprkos nepristupačnom i brdovitom terenu, umor nešto što je nepoznato nekadašnjim meštanima ovog sela, jer, kako kaže, Bogorodica svim dobrim ljudima raširi ruke i primi ih u zagrljaj.

O mitu vezanom za crkvu Bogorodice u ovom selu govori i Gogićev sugrađanin, Rašo Dubak, koji kaže, da „ovu crkvu posećuju i muslimani kako bi im Bogorodica pomogla, pri lečenju nekih slučajeva oko dece“.

Tišini u ovom selu, po rečima doktora Stanislava Tanaskovića, prkose upravo pravljenjem veselja i okupljanjima, ali ipak dodaje:
„Sad je nešto drugo, bili su Turci petsto i nešto godina, bilo je svega ovde, međutim, ljudi nisu napuštali. Sad su nam kuće popaljene, imanja uzurpirana, sada nam je mnogo što šta nestalo. Osećamo se veoma bolno i tužno, kad dolazimo, radosni smo, kad odlazimo jako smo tužni.“

Sećanja na lepo detinjstvo izgleda da su nadjačala sve ono što se dogodilo nakon 1999. a to se moglo i videti kod samih ljudi. Proslavljanje slave započeto liturgijom, tradiconalno je nastavljeno kolom, druženjem, u priči i prisećanju tih „boljih dana“.

“Lepo je kada vas neko dočeka, lepo je kada vas neko isprati, ali tada shvatate da iza sebe ostavljate prazninu, a to jeste praznina, i kada znate da ostavljate i sve te grobove i uspomene i sva ta neka najlepša sećanja, to boli. Čekamo neka bolja vremena, ne znamo ni sami šta čekamo, a dani prolaze, godine prolaze” - kaže Danijela Lazarević.

Međutim, Velika Gospojina ipak nije jedini dan u godini koji okuplja nekadašnje stanovnike ovog sela.

„Mi se trudimo da ne oživimo samo Veliku Gospojinu, nego i za takozvanog letnjeg Svetog Nikolu – to je 22. maja, kada je i saborna crkva u Srdskoj, da i to nekako vratimo i da vratimo taj saborni hram narodu. Da bar to bude nekoliko puta godišnje, da ljudi ne zaborave i da svojoj deci kažu odakle su. Ti koreni nas vuku, trudimo se koliko možemo da budemo tu i da svaki dolazak ovde bude praznik“ - kaže Danijela Lazarević.

U takođe veseloj atmosferi, nekadašnji meštani ovog sela, uputili su se potom ka podnožju brda, odakle su se ubrzo vratili svojim novim domovima.