Jedanaest godina bez dr Meska - snažna osećanja se ne gube i ne blede
vesti 02.07.2021 Radio Kontakt Plus
Doktor Mesko jedanaest godina nije sa nama. Sećanja na njega i ono što je ostavio svojim delima, ljudskim nastojanjima i kvalitetima, oživljavaju ga i danas.
Bio je tako velik i čvrsto stajao na zemlji. Vrhunski profesionalac, intelektualac, čovek iz naroda. Nedostaje svojoj porodici, prijateljima i saradnicima, ali i svakome ko ga je poznavao. Tragično je stradao, prerano otišao, ali ostavio takav trag, da će generacije i generacije znati za dr Meska.
Jedan od najbližiih prijatelja i saradnika dr Mesuda Džekovića ginekolog, dr Saša Zakić, kaže da i dalje ima osećaj da je njegov drug samo negde otišao, i da nas gleda sa strane. Pamtiće kaže, pre svega njegov dobar duh i optimizam.
„I onda kad je bio rat i bilo teško svima nama, a posebno njemu, bio je optimista u životu i prema životu. Voleo je sport, pratio je sportske događaje, bio je dobar igrač u fudbalu i košarci. Njemu nikada nije bilo teško da u bilo koje vreme pomogne i pregleda svoje male pacijente. Napuštao je proslave, izlete, slave... da bi pomogao deci i smirio uplašene roditelje. Voleo je i druženja sa decom. Bio je njihov veliki drugar i kad se igrao sa njima i kad ih je lečio“, priseća se dr Zakić.
Pamti njegov specifičan smisao za humor i vedrinu kojom je plenio tokom sastanaka, odmora, putovanja, druženja.
„Voleo je da se šali na svoj račun. Nikada se nije ljutio na bilo koju šalu njemu upućenu. Pamtiću njegovo požrtvovanje prema porodici i prijateljima. Voleo je druženje, putovanja, izlete. Nije izbegavao ni fizičke poslove koje je radio i za sebe i za prijatelje.“
Nije bio uobraženi lekar, već čovek iz naroda, kojeg je narod voleo i cenio, pa je tako, zbog svoje vesele prirode i vedrine, bio drag gost na veseljima, priseća se dalje dr Zakić.
„Uvek će nedostajati, ne samo meni nego i kolektivu kada su proslave, svadbe, slave. Bio je često pozivan, rado viđen gost, a svojim velikim talentom i ljubavlju za igru, sve je ostavljao bez daha. Mogu vam reći da je to ostavljalo baš poseban utisak na tim proslavama. Bio je veliki animator i deci. Na moru, jezeru, izletima, uvek je animirao svoju i moju decu, pokazivao im fore, štoseve. Igrao se sa njima, učio ih da plivaju, da rone, pokazivao im kako se igra čačak, moravac, tvist. Mogu vam reći da je pored naše, često bilo i druge dece koja se spontano pridruže, a Mesko je bio glavni vođa tog dečjeg zabavišta.“
(image) Foto: Privatna arhiva
Preranim odlaskom dr Meska, najviše je izgubila njegova porodica, ali i prijatelji, struka, deca koju je lečio, kao i roditelji, ukazuje dr Zakić.
“Silvana je izgubila divnog supruga, deca jedinstvenog oca koga bi svako poželeo. Mi, njegovi prijatelji izgubili smo mnogo, ali je i veliki gubitak i naše struke. Njegov specifični posao pedijatra podrazumevao je lečenje dece različitih uzrasta. Decu je lečio, a roditelje smirivao. Bio je vrhunski profesionalac u tome. Lečio je prvo izabranim rečima, a onda lekovima. Za sve je imao razumevanja i vremena. Mislim da nema te porodice koja nije imala njegov broj telefona. Pozivali su ga u svako doba, nekada za savet, nekada za pregled. Ja ne znam da je on nekoga odbio, prevario ili uzimao novac. Nije čak voleo ni skromne poklone kad ih je dobijao. On uopšte nije imao radno vreme. Bio je član mnogih lekarskih komisija, redovno je posećivao stručne sastanke zajedno sa mnom, pisali smo radove, pratio je novine u struci. Odbranio je i završio magistarske studije na Beogradskom univerzitetu. Deca su ga obožavala, a roditelji imali veliko poverenje u njega.“
Koliko je bio voljen i cenjen kao čovek, lekar i sugrađanin, pokazala je ne samo Kosovska Mitrovica, nego i ceo region nakon njegove tragične smrti, odnosno na dan sahrane, emotivan je dr Zakić.
„Toliki broj ljudi na sahrani se ne pamti. Meni su pokazali koliko je Mesko bio poštovan, cenjen, voljen, koliko je značio za ovaj grad kao čovek i lekar. Ulica u ovom gradu nosi njegovo ime, i Mesko je to zaslužio kao lekar, čovek, prijatelj, suprug i otac. Mislim da je zaslužio i da se neki turnir ili eventualno neka ambulanta nazove po njemu. Ja ne znam koliko će vremena proći da u ovom gradu, pa i u čitavoj našoj zemlji, neko bude lekar i čovek kao što je bio on“, zaključuje dr Saša Zakić.
Sin pokojnog dr Meska, Denis Džeković, apsolvent je na Medicinskom fakultetu. Studije na medicini, nisu bile njegov plan, već fizika ili jezici. Kada je tada to rekao ocu, nije mu kaže, bilo pravo, jer je imao želju da bar jedno od dece završi medicinu.
„Mogu reći da je jedan od razloga što sam se opredelio za medicinu i za taj poziv, zapravo njegova želja. Ja imam želju da nastavim njegovim stopama i da nastavim putem kojim je on išao. Da pokušam da opravdam očekivanja ljudi i da završim to što on, sticajem okolnosti, nije uspeo da završi“, otkriva nam Denis.
Sećanje i uspomene na njega, kaže, ne nestaju. Dodatno, što ga ljudi često pominju, i što stalno govore o tome koliko je njegov otac vredeo. Osim ljudi koji su ga poznavali, o njemu su pričali i oni koji ga nisu lično znali, ali su slušali o njemu, dodaje Denis.
Pitali smo ga da li oseća teret očeve slave i veličine na polju medicine, kojoj se i sam posvetio.
„U početku jesam osećao pritisak, ali navikao sam se na to i to je sastavni deo života. Dovoljan je pritisak baviti se medicinom, zato što je to veoma zahtevan poziv, privilegovan, naravno, ali vremenom sam se navikao na sve te pritiske i odolevam im. Bitno je da ostanem dobar čovek, jer to je preduslov da budeš dobar lekar, što je većim delom njegova zasluga. Pola od onoga što znam danas, naučio sam od njega, tako da sam mu zahvalan. Veoma sam privilegovan i počastvovan što sam imao jednog takvog čoveka u svojoj blizini“, ponosan je Denis.
Denis je imao 17 godina kada je izgubio oca. Bio je treći razred srednje škole. Za njega su to bili zaista teški trenuci.
„Nije lako izgubiti nekog ko je toliko značio u životu, ko je jednostavno bio vaš idol, neko na koga ste se ugledali toliko vremena. Ali to je život, čudni su putevi Gospodnji. Moramo da nastavimo da živimo, da radimo, da se sećamo njegovih saveta, negujemo njegove vrline, da pokušamo da i mi budemo slični ako već ne možemo da budemo bolji. Ali ništa nije nemoguće ako čovek veruje u sebe i ako se bori za ono za šta se zalaže i ako je istrajan u tome. Jedanaest godina deluje da je dug vremenski period, ali za nas najbliže kao da se desilo juče“, iskren je Denis.
Sa ocem je kaže, imao poseban odnos, kao sa drugom. Najznačajniji savet koji mu je otac dao je, da bude dobar čovek, skroman i da poštuje ljude, bez obzira čime se u životu bavio. Toga se pridržava, pa sa majkom Silvanom, sve to prenosi i na najmlađeg brata Jasmina, koji je takođe upisao medicinsku školu.
(image) Foto: Privatna arhiva
Nedostaju mu, priča dalje, očeve priče, saveti, druženje, sportske aktivnosti. Bio je kaže, hodajuća inspiracija.
„On je trenirao fudbal pre nego što je upisao medicinu i bio je vatreni navijač Partizana. Ja nisam vatreni navijač. Navijam za srpske klubove kada igraju protiv stranih klubova, ali ja sam više za tenis, nisam za fudbal. Ima tu mnogo stvari koje evociraju sećanja na njega i bude emocije.“
Dr Mesko je bio vedrog duha, i uvek spreman za zabavu, pa je puno i anegdota koje se vezuju za njega.
„Bila je Nova godina, ne znam tačno koja, 2004. ili 2005. Mi smo izašli da bacamo petarde, bilo je oko 12 i 15, 12 i 20 posle ponoći. Moj otac je uzeo malo veću petardu i kako je hteo da je baci, lakat mu je udario u ogradu i petarda mu je ispala u dvorište kod komšije. Ta petarda je toliko odjeknula da je jedan komšija, koji je sada pokojni, izašao i počeo da viče na njega, a on je toliko bio zbunjen. To je toliko bilo smešno u tom trenutku, svi smo pobegli u stan i počeli da se smejemo. To je jedna anegdota koje mogu da se setim u ovom trenutku, ali zaista bilo ih je dosta.“
Za kraj razgovora, Denis poručuje da je porodica dr Meska, iskreno zahvalna svim ljudima koji gaje sećanje na njega.
Profesor Ivan Zaporožac, takođe je bio veliki prijatelj sa pokojnim dr Meskom. Poznavao ga je od malih nogu. Emotivno se priseća svakog trenutka koji je proveo sa njim, a bilo ih je, kaže, puno - od igranja košarke, okupljanja na veseljima, navijanja za Partizan, druženja na ekskurzijama...
“Otkad znam za sebe, ja znam za doktora Meska. Bio je stariji od mene, porastao sam pored njega i njegovih sportskih aktivnosti. Bio je jedan izuzetan čovek. Svi smo mu se u kraju divili. Živeli smo zgrada do zgrade, u istoj ulici. Baš u mojoj ulici je bio jedan mali sportski teren i koš koji je on napravio, a ja sam proveo detinjstvo pored tog koša. Taj koš se zvao ’Meskov koš’. Proveo sam detinjstvo gledajući njega kako igra. Bio je jako dobar sportista i veliki čovek.“
I on nam je ispričao jednu anegdotu.
„Dok je studirao medicinu, kao mali nisam znao ko je on. U jednom razgovoru sa njim i mojim ocem, on meni ispriča da je pekar i da pravi kifle, hleb... a jako dobro igra košarku. I ja kažem: ’Jao tata kako onaj pekar igra košarku’, on počne da se smeje i kaže: ’To je naš budući lekar, čovek koji će da leči našu decu’. Od tog trenutka sam ukapirao da je Mesko bio i šaljivdžija i jedan veliki čovek.“
Zaporožac deli mišljenje gotovo svih ljudi koji su poznavali dr Meska, a to je da je bio čovek za sve i svakoga.
„Ne samo lekar, bio je i sportista i šaljivdžija i veseljak. Apsolutno čovek za sve. Bio sam mladić, dečkić kada se on oženio. Bio sam na njegovoj svadbi. Jako lepe i veoma dragocene trenutke delio sam sa njim. Ono što je najlepše, sećam se samo divnih stvari sa njim. Nije bilo nijednog trenutka koji je mogao da ostane u mom sećanju kao loš. Ponavljam: bio je dobar čovek. Uvek je bio tu, ne samo za nas koji smo se sa njim družili, nego apsolutno za sve ljude. Sećam se trenutaka kada sednemo da se opustimo van radnog vremena. Njemu zvoni telefon u pola noći, on ostavi sve nas i ode da pregleda neko dete. Jako velika vrednost je to što nije ni po čemu delio ljude. Njemu je vrlo bitno bilo da im pomogne u nevolji. Znam da je uvek bio dostupan za sve, u pola noći, u pola dana, za svu našu decu ovde.“
(image) Foto: Privatna arhiva
Ivan Zaporožac je dr Meska upoznao kao dete, ali je kasnije kao profesor, postao razredni starešina njegovom najstarijem sinu i tada se njihovo druženje intezivira.
„Bukvalno smo svaki dan provodili zajedno. Deset godina zaredom smo vodili đake na more. Mnoge generacije su zajedno sa mnom, sa njim i sa nastavnicom Biljom i Nikolom otišle na more i imaju lepe i nezaboravne trenutke sa tih naših morskih putovanja. On je bio uvek tu. Ja sam išao kao nastavnik fizičkog, Bilja je bila nastavnik biologije, Nikola nastavnik srpskog, ali verujte mi, sve aktivnosti sportske koje sam izvodio, bile su isključivo uz njegovu pomoć. Uvek sam bio siguran kada je on tu, i u vodi i na suvom, kada su đaci oko nas, zato što znam da sam imao leđa da mi neko pomogne. Znači, nije bio samo lekar, pomagao je i kada je potrebna pomoć deci za lečenje bilo čega, ali je bio aktivan u svim aktivnostima koje smo izvodili na moru. Nezaboravni trenuci, nezaboravan deo mog života i velika tuga kada se desilo to što se desilo.“
Nedostaje mu u mnogim životnim situacijama.
„Uvek je bio tu da mi da savet kao stariji prijatelj, drug. Uvek je znao da mi kaže: ’Tozo stani, ’ajde da ti objasnim nešto’. Ja sam umeo kao mlađi da budem brz, sportista, pa hoću sve brzo da rešim. Uvek je bio tu da me stopira, da mi kaže. Radovao se mojim uspesima, ali stvarno. Nedostaje mi u svemu.“
Koliko je dr Mesko bio duhovit, govori još jedna anegdota Ivana Zaporošca.
„Odveli mi decu na more u Igalo i igraju Srbija i Crna Gora vaterpolo. Čini mi se da je bilo finale Evropskog ili Svetskog prvenstva. Ulazimo u jedan restoran, konobar nas odvodi do jedinog slobodnog stola koji je bio odmah pored TV-a i taman da sednemo, Mesko kaže konobaru: ’Ne, ne možemo mi ove da sedimo’, kaže konobar: ’Što?’, Mesko kaže: ‘Ovi će da nas prskaju vodom, nećemo moći da gledamo utakmicu’. Konobar se nasmejao, mi se nasmejali i naravno tu odgledali utakmicu, navijali za Srbiju i bilo je lepo.“
Ivanove emocije su jake i naviru dok priča o njemu. Na veseljima, uvek naručuje omiljenu pesmu dr Meska „Ako umrem il’ zaginam“.
Grad je kaže Ivan, njegovim odlaskom izgubio mnogo - vrsnog lekara, velikog pedijatra, jednog velikog čoveka, veličinu...
„Budite sigurni u to. Svi ga pamtimo i želimo da ostane u mislima svih nas onakav kakav je bio. Vama mnogo hvala što ste se setili da napravite ovu priču o njemu i da ga spomenete. Velika je stvar meni kao prijatelju, da pričam o njemu, da pričam o životu provedenom sa njim. Velika stvar i za vaš radio da pričate o jednom takvom čoveku“, vrlo emotivno završava Zaporožac.
Pedijatar, dr Mesud Džeković, stradao je u eksploziji ručne bombe u severnom delu Mitrovice 2. jula 2010. godine, tokom protesta nekoliko stotina Srba, zbog otvaranja Administrativne kancelarije kosovske vlade.
U eksploziji koja se tada dogodila, povređeno je još 11 osoba.
Ubrzo nakon ubistva ovog vrsnog lekara i humaniste, ulica Luja Braja u kojoj je stradao, preimenovana je u ulicu dr Mesuda Džekovića.
Inicijativu da dr Mesud Džeković, dobije ulicu u Kosovskoj Mitrovici, pokrenuo je Kontakt Plus radio.
Kompletnu emisiju posvećenu dr Mesku, poslušajte ovde:
(image)