Ima alata i zanata, ali sve manje zanatlija

vesti 05.12.2020 RTV Kim

Pre samo stotinak godina zanat je bio cenjen i častan izvor prihoda koji je omogućavao više od skromnog života. Zanatlije su u današnje vreme u najvećoj meri prepuštene, kao i korisnici njihovi usluga, sami sebi. Sve je teže pronaći kovača da otkuje kosu, napravi sekiru, potkuje konja...

Za stare zanate se često kaže da izumiru, da mladi ne nasleđuju tradiciju svojih predaka jer se od ovih poslova teško živi. Zanatlije sa kojima je ekipa RTV Kim razgovarala, demantovali su ove stavove.

Dejan Rašić (48) iz Dobrotina je sa svojim sinovima nasledio posao svog oca i bave se stolarstvom. Ovaj zanat je u njihovoj porodici decenijama zastupljen. Kako kaže, stolarstvom se bavio još njegov pradeda, pa stričevi i braća. On je, sa trojicom sinova, koji su i fakultet napustili, nastavio posao kojim se bavi od dvanaeste godine. Ističe da su Rašići jedini stolari na teritoriji opštine Gračanica.

“Dok sam radio sa ocem, najviše smo pravili građevinsku stolariju, vrata, prozore. Sada se sve polako menja, drvo zamenjuju drugi materijali. Ipak, drvo je prirodni materijal, ali i skuplji. Sada se bavimo pravljenjem tendi, terasa, letnjikovaca i eko kuća. Od drveta najviše upotrebljavamo jelu od koje se dobija čamova daska. Raditi sa drvetom je zadovoljstvo, ono ima svoju dušu. Nisam želeo da se posao kojim su se bavili moji otac i pradeda zaboravi. Sa drvetom ne može svako da radi, treba čovek da bude smiren. Uvek naučim nešto novo, svaki dan predstavlja usavršavanje. Sve prolazi, ali drvo, kamen i kovano gvožđe nikada”, kazao je Rašić.

Jedan od problema sa kojima se porodica Rašić u svom poslu susreće je nemogućnost nabavke kvalitetnog materijala, pa drvo poručuju najčešće iz Bosne. Takođe, problem su im i zastarele mašine. U radionici su još uvek neke od onih koje je koristio i njihov deda.

Dejan ipak naglašava da je zadovoljan što njegova deca nastavljaju tradiciju dugu više decenija.

Miloš Rašić (24) nam je rekao da se stolartsvom i deljanjem drveta bavi poslednjih nekoliko godina. Prvo što je napravio od drveta bila je kućica za ptice. Inspiraciju za dekoraciju drveta pronalazi uglavnom na Internetu.

On dodaje da posao nije težak ako se voli, te da od njega može dobro da se zaradi, “za jedan solidan život”.

“Najviše volim da od parčeta drveta napravim lepu dekoraciju za neki restoran. Potrebno je dosta znanja i veštine, potrebno je iskustvo, ali i talenat. Učio sam sve od oca i, vremenom, naučio dosta toga. Planiram i dalje da se bavim ovim poslom, da ga proširim”, kazao je Miloš koji najviše vremena provodi u pravljenju dekoratvinih zidova od drveta.

“Postoje razni informativni sajtovi, i sve što vidim i što mi se svidi pokušam da prenesem na drvo i da napravim. Najčešće pravim dekorativni zid od daske poluolovnice. Svaka kocka posebno se šmirgla i gori, da bi se na kraju spojila”, objašnjava mladi stolar.

“Posla uvek ima”, kazao je njegov otac, “ali se ipak više radi u letnjem periodu”.

Rašići u svojoj radionici zapošljavaju još dva majstora. Planiraju da je prošire sledećeg proleća.

Kraj auta od jutra do mraka

Automehaničar Hranislav Micić ističe da nije lako baviti se “prljavim poslom”, da je potrebno dosta znanja, iskustva i volje. Iako je sve počelo kao hobi, on u Gračanici već 40 godina ima automehaničarsku radionicu. Uprkos brojnim novootvorenim servisima, opstaje zahvaljujući dugogodišnjem znanju i iskustvu koje je, kako je kazao, stekao od majstora iz Prištine.

“Baviti se popravkom automobila nije lak posao. On zahteva da ste u radnji od jutra do mraka, a nekada mušterije čak i posle ponoći kucaju na vrata. Ranijih godina bilo je mnogo više posla, sada ga je manje jer su delovi lako dostupni. Ranije sam radio limariju i zanat izučavao kod majstora u Prištini, stekao sam veštinu i znanje, počeo sam sam da radim. Sada najviše vremena provodim u rekonstrukciji starih automobila, kao što su Fiće”, rekao je on.

Hranislav ističe da mu najviše nedostaju komora za farbanje delova i kvalitetnija dizalica, kako bi njegov salon pružao kvalitetnije usluge. Ovaj majstor napominje da mladi danas retko žele da nastave posao kojim se on bavi, ali da mu sinovi ipak pomažu.

“Počeo sam da pomažem oko popravke automobila kada sam imao 15 godina. Najviše volim da radim sa starim automobilima, kao što je mercedes. Moj otac se već godinama bavi automobilima, pa sam i ja poželo da naučim i da zaradim. Takođe, želeo sam da nastavim posao, kako se radnja ne bi zatvorila”, kazao je Dalibor Micić (20).

Kada posao oko automobila ne može sam da završi, majstor Hranislav ponekad upošljava i dodatne radnike.

“Dolazim ovde da pomognem kada ima više posla. Ovim poslom se bavim konstantno u protekle tri godine. Posao se radi od 8 do 18 časova zbog pandemije koronavirusa. Uvek smo tu da pomognemo svima”, rekao je Dragan Đokić (33) iz Prištine.

Mašinska škola ne zanima đake

Mašinska škola iz Prištine izmeštena je nakon sukoba u Preoce kraj Gračanice. Direktorica ove obrazovne ustanove Svetlana Dimić ističe da se zainteresovanost novih učenika smanjuje.

U Mašinskoj školi postoje tri smera: mašinski tehničar za računarsko konstruisanje, automehaničar i mehaničar grejne i rashladne tehnike.

“Svake godine vlada interesovanje za računarsko konstruisanje i automehaničara, dok za mehaničara za grejne i rashladne mašine ne. Čudno je što se deca ne opredeljuju za to zanimanje jer nakon završene škole, to može da postane unosan posao i vredan zanat. Takođe, nakon završene Mašinske škole i smera automehaničara, naši đaci mogu samostalno da otvore radionice, vulkanizerske radnje i da od tog zanata pristojno zarađuju i žive.”

U sklopu škole nalazi se i opremljena radionica, gde se održava praksa. Mašinsku školu pohađa 53 đaka uglavnom romske nacionalnosti.

I zbog ovog podatka o broju učenika u Mašinskoj školi neverovatno zvuče navodi da su ne tako davno zanatlije, posle zemljoradnika, činile najveći deo radne snage. Zanati su se u 19. veku delili na seoske (kovački, abadžijski…) i varoške (mehandžijski, dunđerski…). Najčešće su nosili turske nazive budući da se uspon zanata i masovno otvaranje zanatskih radnji poklapa sa dolaskom Osmanlija u ovaj deo sveta.