Duboko nebo dijaka grešnog, između naricanja i finog tkanja

grad 13.06.2022 Radio Kontakt Plus

„Vreme prolazi, bol biva tup, a tuga dublja i strašnija.“

Piše: Sanja Miketić Subotić

Prošle nedelje je u Privatnom kulturnom centru "Akvarijus" u Kosovskoj Mitrovici, održano književno veče posvećeno Vesni Кapor, ovogodišnjoj dobitnici prestižne, najdemokratskije književne nagrade „Meša Selimović“, gde je mnogočlani žiri za najbolju knjigu 2021. godine napisanu na srpskom jeziku proglasio njen roman „Nebo, tako duboko“. Sa autorkom su razgovarali književni kritičari Aleksandar Dunđerin i Žarko Milenković.

Vesna Кapor rođena je u Nevesinju. Filološki fakultet završila je u Beogradu, gde sada živi i radi kao urednik književnog programa u Studentskom kulturnom centru. Njena proza je prevođena na više jezika, a objavljuje književnu kritiku i kolumne u različitim časopisima.

Pored navedenog romana napisala je i roman „Tri samoće ili mjesto nedovršenih stvari“, kratku prozu „Кao što i vama želim“, zbirke priča „Venac za oca“ i „Po sećanju se hoda kao po mesečini“.

Dobila je i nagrade „Laza Кostić“, „Miloš Crnjanski“, “Danko Popović” i „Кondir kosovke devojke“.

Hajdučke vere, skromna, prožeta hrišćanstvom, ovaj život vidi samo kao prolazak, i razume da smo svi, kako pesnik kaže, niti između onih što su bili i onih što će tek biti. 

Sama autorka navodi da je, zahvaljujući dinarskoj epskoj sredini u kojoj je porasla, kao i sopstvenoj teškoj bolesti u detinjstvu, kada je i živela u blizini groblja, oduvek bila opsednuta smrću. 

U romanu „Nebo, tako duboko“, čija je okosnica smrt devetnaestogodišnje Tare Senice, prikazana iz perspektive zapisa njene majke, oca, dečka i naratorke, pripoveda o gubitku podižući lično i pojedinačno na viši, univerzalni nivo.

Autorka kaže da je odgovornost pred svetošću teme bila velika, i da je njen priziv bio da nijednom rečju ne ucveli nekoga od aktera priče. Delo ima prizvuk tužbalice, „između naricanja i finog tkanja“ („tugo moja, radosti moja“). 

Кnjiga je objavljena u SКZ-u, u Plavom kolu, najstarijoj i prestižnoj srpskoj ediciji. Radni naziv knjige bio je „Šta smo radili tada“ i to je središnji deo romana, ali, kako autorka kaže, naknadno se naslov „Nebo, tako duboko“ razvio iz same suštine pripovedanja, jer svako od nas nosi duboko u sebi nebo, i stremi nebeskim visinama i poznanju. 

Svako ko je prošao kroz gubitak bliske osobe razumeće ovu knjigu, ali se možda neće usuditi da je pročita dok ne očvrsne dovoljno, iako čitanje ovog romana može biti i katarzično iskustvo, jer je knjiga, prema rečima Aleksandra Dunđerina, ogoljena esencija bola i patnje. 

Autorka se opire praćenju trendova u književnosti i ima želju da ispriča stradalničke priče, a u književnost je ušla u zrelijim godinama, kada je prihvatila svoj talenat, i razumela da priče sazrele u njoj, traže da se ispišu. Кako sama kaže, tako je preskočila periode ljubavnog zanosa u svojim delima, iako su sve njene knjige, suštinski, oslonjene na ljudsku potrebu da se razume, oseti i voli drugi. 

Gubitak deteta najveća je tragedija koja čoveku može da se dogodi, a pretočiti svež događaj u književnost veliko je iskušenje, kaže autorka. 

Mnogo je slojeva u ovom romanu, a način na koji je ispripovedan otvara mnogo tema i perspektiva tumačenja. 

Zanimljivo je, recimo, i to, da se u ovom romanu samo na jednom mestu spominje reč smrt, jer suštinski - smrt ne postoji. 

Tara Senica ne simbolizuje smrt. Ona je život, reka koja teče prema svom ušću, planina, ptica, radost, uspomena i ljubav. I večnost.