Dragoljub Najman: Najzaslužniji diplomata za zaštitu srpske kulturne baštine na KiM, u javnosti anoniman
vesti 17.03.2022 Radio Kontakt Plus
Srpski i jugoslovenski diplomata Dragoljub Najman je tokom svoje višedecenijske karijere pri UNESCO-u, a naročito od 2001. do 2007. godine, samonicijativno i bez ikakve nadoknade radio na zaštiti srpskog crkvenog kulturnog nasleđa, prvenstveno na KiM i, svojim trudom, autoritetom, poznanstvima, uticajem na mađunarodnom diplomatskom nivou, izdejstvovao da najvažniji biseri srpske srednjovekovne kulture budu uvršteni na UNESCO-vu listu kulturnog nasleđa sveta.
Iako ima nemerljivu važnost po zaštitu srpske kulturne baštine, posebno one na Kosovu i Metohiji, Najman gotovo da je nepoznat i anoniman u srpskoj javnosti.
Uoči 18. godine od 17. Marta, u Privatnom kulturnom centru "Akvarijus", istoričar Miloš Damjanović, govorio je o Najmanovom liku i delu. Damjanović je takođe pripremio izložbu fotografija iz svoje privatne kolekcije jugoslovenske judaike, koje su originalne, a koje prate čitav privatni i profesionalni razvoj Dragoljuba Najmana.
„Bojim se da srpska javnost izuzetno slabo zna o njemu, da je anoniman, marginalna pojava na srpskom diplomatskom polju, ne zato što je je beznačajan kao figura, kao diplomatski delatnik, nego zato što je on svoj posao radio bez medijske pompe, eksponiranja u javnosti, kao pravi profesionalac upornim trudom i radom. Profesionalno je obavljao svoj poziv, nije imao potrebu da to reklamira i zato su iza njega upravo ovakvi retzultati koji su značajni za čitav naš narod i koji su ostavili dubok trag u našoj kulturi u našem društvu“ – kazao je Damjanović.
(image)
Za srpsku kulturnu baštinu na KiM-u posebno su važne Najmanove godine rada tokom ranih 2000-tih.
Od 2001. godine besplatno je vršio funkciju predstavnika Srbije i Crne Gore pri UNESCO-u i takođe predstavnika Srbije i Crne Gore u Izvršnom savetu UNESCO-a. Inicijalno je zahtevao stavljanje manastira Visoki Dečani na listu svetske kulturne baštine UNESCO-a.
„Međutim, kako je srpska sakralna kulturna baština na KiM-u, 17. marta 2004, došla još pod veću ugroženost i opasnost, on je svoju prvobitnu ideju proširio na - Gračanicu, Bogorodicu Ljevišku, Pećku patrijaršiju. Izdejstvovao je da svi ovi spomenici kulture budu uvršteni na svetsku listu kulturne baštine pri UNESCO-u. To je radio bez honorara, bez ikakve nadoknade i najzaslužniji je bio, ne kao inicijator, već i kao realizator te ideje“ – objasnio je Damjanović.
Najman, međutim, nije stao nakon ovoga.
Načinio je, dodaje Damjanović, mnoge druge korake za promociju srpske kulture na globalnom nivou, ali i uopšte za veći stepen očuvanja i zaštite koje će srpska kulturna blaga uživati.
„Tako da je njegovom zaslugom Miroslavljevo jevanđelje uvršteno u UNESCO-ov registar pamćenja sveta, a nešto kasnije i Arhiva Nikole Tesle, opet njegovom zaslugom, uvrštena u isti registar pamćenja“ – kazao je Damjanović.
(image)
Iako je imao ogromnu ulogu u važnim odlukama po srpsku kulturnu baštinu ali i druge aktivnosti UNESCO-a, Najman je živeo skromno, nije se medijski eksponirao, niti je tražio zasluge i priznanja za svoj rad – objašnjava Damjanović:
„Bio je tip ličnosti onih diplomata koji svoj posao rade profesionalno, u senci, bez nekakve pompe, glamura, hvalospeva i slično, ali posvećeno, trajno i uspešno, ostavljajući rezultate iza sebe“.
Ko je bio Dragoljub Najman?
Ovaj rođeni Beograđanin, poticao je iz ugledne beogradske porodice koja je generacijama živela u tom gradu. Otac mu je bio jugoslovenski arhitekta i univerzitetski profesor, dobrovoljac u I svetskom ratu. Njegova majka je takođe poticala iz ugledne porodice vlasnika prve srpske fabrike stakla u Paraćinu:
„To je svet prosvećenih ljudi, za ono vreme, visoke kulture i jakih manira. Tako da je i on odrastao u jednom takvom okruženju, imao mogućnost da u najranijem dobu bude okružen najpozitivnijim vrednostima i najpozivnijim dešavanjima koji su mu omogućile da izraste u osobu visokih kvaliteta - i moralnih i profesionalnih“.
Kao jevrejska porodica već 1941. godine suočeni su sa katastrofom II svetskog rata. Ipak, imali su više sreće u odnosu na jevrejsku populaciju u Jugoslaviji, ali i Evropi. Njegovog oca zarobili su Italijani, a njegova majka sa decom uspeva da napusti Beograd i preko Splita ode u Milano, odatle u Lion, te Švajcarsku.
Po završetku rata 1945. godine, vratili su se u Beograd i tu je započela Najmanova nova faza života.
(image)
Veoma rano je bio u diplomatskim krugovima. U kontinuitetu boravio je i radio pri visokim međunarodnim organizacijama i telima koja su bila značajna prvenstveno u sektoru obrazovanja, kulture i nauke:
„Najman je čitav svoj život proveo pri UNESCO-u i pri UN-u, u različitim telima. Često je bio na visokim pozicijama, tako da je već u ranoj mladosti bio šef misije u Kongu od 1961. do 1965. godine, zatim je bio šef odeljenja za Afriku, potom savetnik generalnog direktora UNESCO-a od 1974. do 1986. godine. Iako se potom penzionisao i imao status penzionera UN-a, nastavio je aktivno da radi, ne samo pri UN-u, nego i pri različitim organizacijama političkog i obrazovnog tipa“.
„Tako da je bio i pri organizaciji koja je okupila bivše šefove državnih vlada na čijem je čelu bio nekadašnji nemački kancelar Helmut Šmit. Pred raspad tadašnje SFRJ obavljao je ulogu konsultanta u Inter-američkoj banci za razvoj, u UN-ovom Programu za razvoj, i Evropskoj ekonomskoj zajednici. Interesovao se za nerazvijene zemlje Afrike i Azije, gde je ostavio značajan trag u unapređenju obrazovanja, tako da je on bio na čelu UNESCO-a za obrazovanje afričkih lidera“ – objasnio je Damjanović.
Tokom 90-tih godina nastavio je sa obavljanjem različitih funkcija i svoj privatni i radni vek provodio je na relaciji Beograd-Pariz i drugim delovima sveta, zavisno od angažmana, ali se stavio na raspolaganju srpskoj državi i tokom kasnijih godina.
„Dragoljub Najman je ostavio značajan trag za stvari koje su u interesu ne samo nacionalnog, nego i univerzalnog karaktera, univerzalne ljudske vrednosti, kao što su spomenici kulture, koji je ličnom inicijativom, bez ikakvih nadoknada posvetio dobar deo svog života i uopšte autoriteta i uticaja koji je imao među onim faktorima koji su odlučivali da se takve ideje implementiraju“ – kazao je Damjanović.
Najman je preminuo 2007. godine posle duge i teške bolesti. Po svojoj želji je kremiran i urna sa njegovim pepelom preneta je u Beograd i položena na groblju u Novom Beogradu. Najmanova supruga Ljubica preminula je 4. marta ove godine.
Povodom sećanja na martovski pogrom, Crkvena opština kosovskomitrovička podelila je izdanja „Raspeto Kosovo“, koje zainteresovani besplatno mogu uzeti u PKC „Akvarijus“.