Đorđe Ugrenović: Ni nakon 18 godina od zločina u Goraždevcu ništa se nije promenilo

vesti 13.08.2021 Radio Goraždevac

„Ništa se nije promenilo. To je ostalo u glavi kao da se danas desilo. Bilo je jako strašno, znate i sami, svi znaju. Poginuli su nedužni dečaci. Mi smo ranjeni, srećom, ostali smo živi“, kaže Đorđe Ugrenović.

Đorđe Ugrenović za Radio Goraždevac kazao je da je toga dana, pre osamnaest godina, otišao kao i svakog prethodnog sa svojim drugarima na reku.

„Otišao sam sa pokojnim Ivanom. Bio mi je jako dobar drugar. Sedeli smo jedan do drugoga. On je, nažalost, kobno prošao, pogodio ga je metak negde u predelu tela i nažalost, nije preživeo. Oni su se prikrali iz obližnjeg šumarka, niko to nije primetio, ni na kraj pameti, jer smo mi tu dolazili ranije. Niko nije ni pomislio da neko može da puca na golu decu. Prikrali su se i odjednom su se čuli pucnji, dok nisu ljudi popadali, dok me nije pogodio metak, ja nisam ni pomislio da je neko pucao, mislili smo da su petarde ili nešto tako", priseća se Ugrenović. 

Đorđe se i nakon osamnaest godina veoma dobro seća medicinskog tretmana koji su imali nakon što su prebačeni u gradsku bolnicu u Peći, koja je bila najbliža.

„Tamo je već bilo skoro kao na Bistrici. Dočekala nas je masa ljudi tu. Dragana Srbljak i ja smo bili zajedno u sobi, nama su na žive rane stavili gips, preko gipsa je išla krv. Da smo zakasnili još sat vremena i da nismo otišli u Kosovsku Mitrovicu, i mi bismo kobno završili“, ističe. 

Sete nas se jedino kad dođe 13. avgust, slikaju se i odu

"Ne znam koga da krivim. Ne čude me Albanci, već naši što ćute. Sete se jedino kad dođe 13. avgust, dođu, slikaju se i odu. Čak, prošle godine se desilo da su krijući došli tu, ujutru rano, stavili venac, kao da su Albanci. Tako je uradio Hašim Tači i to isto se desilo prošle godine od strane naših", ukazuje.

I pored svega što se desilo na Bistrici, Đorđe je odlučio da ostane u svom selu. Danas je oženjen i ima četvoro dece.

„Niko nije došao ni da pita. Imam hvala Bogu četvoro dece, tu mi je majka stara, niko nije došao da pita da li mi treba nešto, ne. Ali hvala Bogu, snalazim se sam, ne zavisim ni od koga“, kaže Đorđe čija porodica opstaje od jedne plate pomoćnog radnika u školi i mnogo mukotrpnog rada na poljoprivredi.

Mirjana Srbljak: Zločin koji se desio nad decom u Goraždevcu više nikoga ne zanima

„U poslednjih pet-šest godina mislim da ova priča nikog ne zanima. Počevši od političara pa do najobičnijeg građanina, jednostavno ne znaju za taj datum. E sad to nama nekako teško pada, nama je teško svakog dana, samo kada pomislimo na one sirene i na taj događaj, onda možete da zamislite kako je nama, a da ne pričam za sahrane“, kaže Mirjana Srbljak, čija je ćerka Dragana ranjena na Pećkoj Bistrici 13. avgusta 2003. godine.

„Stvarno jako boli da ova priča bude zaboravljena i zapostavljena. Za mene je ovo istorijska priča. Da tako mlada i nevina deca stradaju, ispred svih nas, ispred KFOR-a, nama ispred kuće“.

Mirjana dodaje da joj je žao što Srbija taj događaj polako zaboravlja.

„Samo se neko pojavi tog trinaestog, tada ima termin na TV-u 2-3 minuta i to je sve“, dodaje Mirjana Srbljak.(image)

Foto: Radio Goraždevac

Mladi sve više odlaze i budućnost ovde je neizvesna

„Ja sam majka četvoro dece, ona su se školovala, završila fakultete. Pokušavala sam ovde da ih zadržim, što je najgore i deca su to htela“, gotovo kroz plač priča Mirjana čija su deca otišla iz Goraždevca, a kako kaže polako odlaze i iz Srbije.

„Nikada nam niko nije dao priliku, išli smo svuda, oni su još nezaposleni. Sad mi nije žao što su napustili Goraždevac, ali sad se dešava nešto najstrašnije za mene, oni napustaju Srbiju. To je nešto što će mene sada da…“, nije mogla da završi rečenicu Mirjana Srbljak.

„Ja sam patrijarhalno vaspitavana - da volim svoju porodicu, svoju zemlju, svoju crkvu. To mene nosi još. Volim svoj narod, svoju zemlju, volim Goraždevac, a najviše volim crkvu, jer da nije bilo tih manastira, nas danas ne bi ni bilo ovde. Mnogo puta razmišljam što sam se vratila te 1999, jer sam tada stvarno preživela veliki pakao. Kad sve to prođe, odškolujete decu, radite, mučite se… I onda razmišljate… E sad će da se stvara porodica, sad će da se zaposli i vi naiđete na, znate kakve neprijatnosti, to je strašno za pričati. Onda se razočaraju i deca - ajde da probamo da živimo negde drugo, ajmo u Beograd, onda idete od vrata do vrata, zapošljavaju se u neke privatne firme gde ne mogu dugo da ostaju. I onda dolaze do zaključka da oni ne pripadaju više ni Goraždevcu, ni Metohiji, jednostavno ni Srbiji. Mi smo do te priče došli“, kaže Mirjana, koja u Goraždevcu živi sa suprugom.

„Nas nikad niko nije pitao, počevši od Goraždevca i opštine, do vrha, da li nama nešto treba. Nama nije ni trebalo, jer ja i moj muž radimo puno i živimo solidno, ali nam je bilo potrebno da tu decu, ako već nismo uspeli da ih zadržimo u Goraždevcu, da ih barem zadržimo u Srbiji“, kaže Mirjana Srbljak.

Pre osamnaest godina kada se desio zločin na Bistrici, Goraždevac je brojao oko 250 đaka i više od 1.200 stanovnika. Danas u Goraždevcu živi oko 700, a škola jedva da ima nešto više od 80 đaka.

„Mene je jeza da prođem kroz selo i zato izbegavam, tiha jeza. Kada čujem da je neko upisao prvi razred i kad mi kažu da ih ima pet, verujte, srce me boli. A to nije bilo davno, pre dvadeset godina 25-60 prvaka, to je nešto što je najteže sada. A mi nismo uradili ništa. Ja sam se trudila, ali taj trud je bio neizvodljiv. Ja sam se samo istrošila vreme, energiju, zdravlje“, kaže Mirjana Srbljak.

Sva deca iz Goraždevca zaslužiju da imaju radna mesta

U poslednjih 10 godina Goraždevac je napustilo najviše mladih. Mnoge generacije su tu uradile isključivo zbog posla i životne egzistencije.

„Da ste me pitali pre osam godina, ja sam stvarno videla ovde život. Mi svi znamo šta smo sve ovde preživeli. Kojekakva granatiranja, napade, presretanje (autobuskog) konvoja, to treba pet dana da se objasni, ali sam videla život. Čim vidim ja kao majka, onda vide i moja deca, i ne samo moja, mnoga deca su htela da ostanu i da žive u Goraždevcu. Ali deca od po 25-30 godina, koja su fakultetski obrazovana, ne mogu da žive tako što će tražiti roditeljima novac. To je nešto što nije moglo da se podnese i to je razlog što su moja deca otišla odvade. Mislim da su sva deca iz Goraždevca zaslužila da imaju neka solidna radna mesta koja pripadaju državnim institucijama“, ističe Mirjana.

Nepravda najviše boli i ništa je ne može nadoknaditi

Istraga o zločinu nad decom u Goraždevcu odavno je obustavljena. Oni koji ovde žive gotovo da su izgubili veru u institucije.

„Znate, kad nešto prođe i vi stalno idete na taj trnovit put i svaki dan preživljavate pakao, ali verujete u svoju državu, u svoje ljude, i kada naiđete na tu nevericu, to je nešto najteže“, nastavlja priču Mirjana Srbljak.

Misija EULEX na Kosovu obustavila je 2011. godine istragu o zločinu u Goraždevcu uz obrazloženje „da se ne bi mogli pronaći dokazi koji bi se korisno mogli istražiti, pa nije u mogućnosti da nastavi krivično gonjenje".

„Toga dana kad su oni nama saopštili da oni obustavljaju, da nemaju dovoljno argumenata i tako dalje, i taj njihov beskonačni broj sastanaka i rastanaka. To je bolelo, ali više boli kad shvatite da to više nikog ne zanima u našoj zemlji. Ja sam te strance odavno prokužila, što bi rekli Hrvati. Oni samo znaju da kažu – Im sorry – Da ispričaju jednu beskonačnu priču i oni me uopšte ne zanimaju. Meni je žao što smo mi stali. Što mi trinaestog imamo samo neke dobrovoljne novinare, koje stvarno boli i hoće da obeleže taj dan. Nikog to više ne zanima, nijednog političara, da se razumemo. Mi to ispričamo tog dana i to je termin od dva-tri minuta, to je cela priča. A sve je to moglo drugačije. Barem tog trinaestog avgusta, sve je moglo drugačije. Verujte mi da je moglo, sve bi bilo drugačije“, zaključuje Mirjana Srbljak